ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА
У масовним хапшењима и покољима поред усташа-емиграната и новорегрутованих учествовала је такозвана регуларна хрватска војска – домобрани, о чему сведочи записник о саслушању Хилмије Берберовића, канцеларијског поднадзорника, који је као домобран учествовао у клању у чувеној глинској цркви
Велебит, 25. јула
„Политика је на обронке Велебита упутила екипу новинара, сниматеља и спелеолога. О њиховим доживљајима и открићима известићемо у наредним бројевима листа, као и о њиховом покушају да се спусте у најмасовнију јамску гробницу код Јадовна, грозоморну Шаранову јаму у којој леже кости неколико хиљада Срба и Јевреја, побијених од јуна до 20. августа 1941. године, Дакле, одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске.
Већ и сама та чињеница да је клислиншкој усташкој власти први посао био стварање „етнички чисте“ Хрватске говори о дуго планираном покољу, а застрашујући резултати тешко се могу објаснити учинком нешто више од двеста усташа, колико их је почетком априла из Мусолинијеве Италије, где су дотад били у емиграцији, у тршћанским аутобусима градског саобраћаја и униформама италијанских ватрогасаца, стигло најпре у Огулин на челу са својм поглавником др Антом Павелићем. После немачко-италијанског договора у Карловцу, поглавник са тим усташама долази у окупирани Загреб да преузме „врховништво“ од некадашњег аустроугарског официра, а у предратној Југославији банкарског чиновника Славка Кватерника. Кватерник је дан-два пре тога, тачније 10. априла у пола седам ујутро, уз благонаклоност немачке војне силе преко Радио-Загреба већ прогласио – Независну Државу Хрватску којом су такође остварене „повијесне тежње“ итд. За тај „подвиг“ поглавник ће га наградити чином „војсковође“.
У усташке редове ступају најзагриженији хрватски шовинисти, великим делом из полувојничке „сељачке заштите“ Хрватске сељачке странке др Влатка Мачека, која се већ прославила разоружавањем остатака бивше југословенске војске.
Нису само усташе
У масовним хапшењима и покољима поред усташа – емиграната и новорегрутованих (које су они први поспрдно називали „насташама“) учествује и тзв. регуларна хрватска војска – домобрани. Истина је да су домобрани, нарочито после капитулације фашистичке Италије 1943. године, били изгубили сваку борбеност и да су многи завршили рат као партизански борци. Концентрацијом одговорности за геноцид на усташе, кроатоцентрична пропаганда је готово потпуно амнестирала домобранство и, посебно у послератним тенденциозним тумачењима, прибавила им готово мученички ореол принудне хрватске војске. Тако смо дошли до данашњих дана када хадезеовски јастребови желе да амнестирају још само усташе, односно како рече мирољубиви Ивица Рачан, да се оствари „национално помирење“…
Да у геноциду, који је Павелић планирао још у емиграцији, нису учествовале само усташе, можда најбоље сведочи историчарима познат документ, записник београдске квислиншке полиције о саслушању извесног Хилмије Берберовића, канцеларијског поднадзорника, који је учествовао у клању Срба у чувеној цркви Мала Госпојина у Глини 1941:
„Још 1938. године дошао сам у Београд (из Босанског Новог, где је рођен 1915 – прим. ред.) гдје сам стално живио све до рата. У прво вријеме бавио сам се продајом разних артикала по улицама, а доцније сам добио намјештење као канцеларијски подворник код Централног транспортног друштва у Београду, Коларчева бр. 1. На дан бомбардовања био сам у Београду, па сам истог дана отишао у моју команду по ратном распореду Сисак. Тамо сам се јавио команданту 44. пеш. пука – допунског. Пук је добио наређење да иде у Слав. Пожегу, а одатле смо кренули на положај у једно село крај Пожеге. Не сјећам се тачно датума, али мислим да је то било 17. или 18. априла 1941. године, када је командир чете позвао све војнике и рекао нам да је рат престао и да сватко иде својој кући. Са неким својим друговима кренуо сам пјешке од Слав. Пожеге до моје куће у Бос. Нови. Кући сам стигао око 24. априла. Код куће сам остао свега 8 дана, а тада сам добио позив од војне команде у Петрињи да се одмах јавим војном округу у Петрињи. По јављању одмах сам униформисан и ту сам остао у касарни један мјесец дана гдје смо вршили војне вјежбе по новим правилима.
„Скакали су са звонаре“
Почетком мјесеца јуна моја сатнија добила је наређење да иде у Глину, те да у срезу глинском успостави мир и ред и да покупи све оружје и муницију од народа. Пред полазак цијеле сатније скупио нас је командир Јосип Добрић, сатник рођен у Сплиту, по занимању је био учитељ, и наредио нам да имамо извршити претресе код свих кућа и просторија по селима куда будемо дошли. Без обзира да ли су то куће православних или католика. Исто нам је наредио да можемо убити свакога ко нам се буде успротивио.
По доласку у Глину, прво смо извршили претрес зграда па смо затим ишли по околним селима.
Када је са претресањем било завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње и тада смо добили наређење да по селима покупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Приликом овог купљења у селу Чемерници један се је православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио је из пушке једног мог другара, те сам ја тада употребио оружје и убио га. Не сјећам се како се је убијени звао. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их стављали у судски затвор. Они су у затвору остајали неколико дана док се затвори не напуне, а тад су убијани. Убијање је вршено на више начина.
Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркви је могло стати 1.000 људи. Тад је командир сатније одређивало 15 људи који има да изврше клање. Прије него што пођу на овај посао њима је давано алкохолно пиће и то неком рум, а некоме ракију, па кад се напију онда су их са ножевима слали унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража а ово је било потребно стога што су се неки православци пењали у звонару па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове поубијали су стражари у порту. Сваком приликом су ишли и официри Добрић Јосип и Цвитковић Михаило, а поред њих било је усташких официра.
По уласку у цркву официри су остајали код врата и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, а неке клали преко врата, а неке ударали ножем гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен, тога су усташе приклале ножем. За вријеме овог клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници, који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио песницама на нас или пак ударио некога у стомак ногом, али тај је одмах био искасапљен. За вријеме овог клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби су викали: Живио краљ Петар! Живила Југославија! Живила краљица Марија! Живила Србија, живили Срби! Доље Павелић! Доље Усташе! Доље хрватска држава!
„Сви смо били крвави“
Ово клање почињало је обично у вече у 22 часа па је трајало ујутро до 2 часа. За вријеме док је и посљедњи Србин био жив све су ове манифестације трајале. Ово клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме овог клања сви смо били умрљани крвљу толико да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магазину, а доцније прали. Послије сваког клања црква је прата. Кад се заврши клање, долазили су камиони који су носили лешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке су закопавали. Неке православце су изводили из затвора и водили на обалу ријеке Глине гдје су их стријељали из митраљеза. Ово стријељане обично је било од 300 до 400 лица одједном. Ови су сви поред обале постављени у двије врсте па су повезани шпагом један другоме за руке и тако стојећи гађани из митраљеза који су били у непосредној близини. Ово стријељање вршили су усташе, а ми смо обезбјеђивали стрелиште.
Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у једно одређено село око 70 усташа и око 30 нас војника ишло, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која је сакупљала Србе. Кад буде цијело село сакупљено онда смо их под стражом доводили у Глину у судски затвор. У прво вријеме доводили смо мушкарце, а доцније је наређено да се доводе и женска лица стара од 15 до 50 година. Приликом овог довођења видио сам у више махова да су усташе и моји другари војници силовали жене и дјевојке, па су их послије одводили у Глину. Ту су све стављене у судски затвор, а затим су одведене у неке реквириране куће од којих је био начињен логор. Овдје су остајале 8 до 10 дана па су затим пуштане својим кућама. Видио сам да су неке усташе као и војници ноћу долазили у логор одакле су одводили женске које су хтјели па су затим над њима вршили обљубу негдје на периферији града, па су их касније вратили у логор. Од стране официра ово није било забрањено, па и само официри су ово вријеме….(текст нечитљив – прим. ред)… је задатак да врши прикупљање Срба у Глини, у срезу глинскоме, али је било одређено да се сви Срби из срезова Топуско, Вргинмост и Глина имају прикупити у Глину и ту стријељати. Ја не знам тачно колико је Срба убијено, али сам чуо да се прича међу мојим друговима да је у Глини убијено око 12.000 Срба и то из напријед наведених срезова. Приликом прикупљања Срба, већина је Срба избјегла у шуму са оружјем и они се и сада налазе у Петровој гори. Једном приликом ишле су усташе да их похватају, али су их Срби напали и потукли. Око 20 августа тек. год, дошао је један проглас, којим се сви Срби прозивају да се врате својим кућама и своме послу и тада смо добили наређење да не смијемо никога дирати ни нападати. Ко ово буде учинио бити ће стављен пред пријеки војни суд. Ја сам остао у Глини до 3. септембра а тада сам отпуштен јер су позвани други војници на вјежбу. Из Глине сам допутовао у Боеград у намјери да се упослим на своме старом мјесту али сам ухапшен од стране полиције.
Покушај да се изједначе жртве и злочинци
Упућенији свет, да не помињемо лично или породично погођене, мора да иритира садашња кампања „хрватског тиска“ а сада и Хрватске телевизије око јаме Јазовке у Жумберку. Ту кампању најбоље је окарактерисао Раде Булат, народни херој, генерал и председник Републичког одбора СУБНОР-а Хрватске, прошле недеље у шуми Абез на Кордуну, приликом прославе 49. годишњице партијског саветовања на коме је донета одлука о дизању устанка на Кордуну и Банији 1941. Он је рекао да је то „својеврстан националистичко-шовинистички отров с каквим се нисмо срели у послијератном животу“. Истог дана увече Хрватска телевизија је емитовала први од неколико будућих прилога о Јазовки, у којој „објективни“ репортер Младен Трнски, поред осталог хоће да наметне гледалишту мисао како су у прошлом рату сви прибегавали злочинима, па чак и Американци бацајући атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. До каквих ће све тобоже хуманистичких закључака тек доћи, остаје нам да видимо у наредним прилозима, али је већ сада јасно да је реч о заиста незапамћеном цинизму према историјској истини којим се изједначавају кривци и жртве најмонструознијег рата у историји човечанства. Када се то постигне, онда је изједначење усташтва са њиховим небројеним жртвама и борцима против тога зла на нашим географским ширинама – готова ствар. Да би једном ствар заувек била предата забораву, најављује нам Хрватска телевизија, Сабор ће ускоро истражити не само Јазовку „већ и остале јаме“, па ћемо после, вероватно свако својим путем, светла лица у Европу да пијемо „кока-колу“ и бројимо немачке марке! Овакве конструкције могу да прођу код потпуно необавештених, или „нишчих духом“ којима је осигурано „царство небеско“ па и не чуди што је у ову кампању „Вјесникових“ издања укључен и експерт за ту врсту публике свештеник Живко Кустић, иначе дугогодишњи главни уредник „Гласа концила“. У време рата и непосредно после Живко Кустић је био жупник у Крашићу, што јесте чињеница, али његова сведочења о томе како је пуњена јама Јазовка заиста фино замагљују остале чињенице како би се уклониле разлике између злочинаца и мученика, па чак прећутало и верско порекло жумберачког становништва за чији је садашњи статус „заслужна“ Кустићева фирма – Католичка црква у претходним вековима… Наравно, нећемо се враћати на крваве епизоде унијаћења Срба избеглих пред отоманском сабљом, нити ћемо полемисати са сладуњавим наводима господина Кустића, јер је то исто што и бацати песак у море. Као хроничари времена у којем живимо, указаћемо само да овај пропагандни подухват под покровитељством најмасовније десничарске стране у Хрватској, скрећући пажњу на тобоже „нова открића“покушава да са дневног реда скине питање геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској, који најекстремнији прваци ХДЗ сматрају „повјесном тежњом хрватског народа“…Али управо тај покушај да се геноцидност припише другима, конкретно Народноослободилачкој војсци Југславије и Југословенској армији, представља Фројдовску омашку коју вреди забележити. У реду, ако је НДХ била геноцидна, мисле хадезеовски јастребови, ни други нису били цвеће… Да није жалосно, било би смешно. У грозничавом нестрпљењу Стјепан Сулиманац, допредседник Сабора, предлаже да се логор Јадовно забетонира. Он, изгледа, не зна да Јадовно није једна јама, већ десетак и више (упорни истраживачи-историчари још нису све открили), а кад би се на територији бивше НДХ све јаме и голубњаче, безданке, звонаре и звекаре бетонирале, било би потребно толико бетона да би то укочило стамбену и многу другу изградњу у Хрватској, Босни и Херцеговини. Да и не рачунамо колико би бетона за заборав требало за Саву, низводно од Јасеновца… Нова власт у Хрватској, која се у предизборној кампањи клела да неће понављати грешке из времена „комунистичког једноумља“ да ће јој „тржишно понашање“ бити врховни економски принцип, ако је по г. Сулиманцу, сада ће се упустити у подухват према којем су политичке фабрике биле дечија игра. Наравно да је то немогуће, да је то по оној народној „ Жив ми Тодор да се чини говор“, јер ничим се не може затрпати оно што српски, јеврејски и ромски народ носи и свом сећању заувек.
Писмен сам
Берберовић Хилмија, с. р.“
Ето толико на тему ко је све учествовао у геноциду.
Бранко Ђурица
