Није свака промена добра. Колико год да је лоше неко стање, не треба сметнути са ума да увек може и горе. Промена може да значи бољитак, релативно мале промене, поготово ако се у политици своди на персоналну промену, а суштински скоро све остане исто (релативни статус кво), или може итекако да значи и погоршање и регрес, чак и када нам се чини да је немогуће од актуелног да постоји нешто горе. Управо је циљ одређених центара, да садашње стање у Србији у што већој мери представе као несносно, никад горе, да би убедили грађане да је битна само промена сама по себи – јер само да се смени актуелна гарнитура и самим тим ће аутоматски бити боље, пошто од овог сад, како такви сугеришу грађанима – горе не може. Жеља за променама је легитимна, али бојим се да у овом случају намере нису добре и да предводницима те офанзиве није на уму одбацивање нездравог дела ткива ове земље и исправљање оног што је лоше, већ већински је офанзива покренута управо зато што оно што је здравији део ткива забрињава поједине спољне факторе. Све што је и сада нездраво и треба да се поправи, а увек има шта да се поправља, било је још болесније у време оних који би да нас сада поново наводно излече, а разлика је што су сада неки сегменти ове државе и друштва итекако оздравили, а тада у њихово време су били на самрти. У време доминације спиновања, алтернативних чињеница и истина, масовне пропаганде као начина живота – све то се може лако изокренути у свести грађана, и зато се одређени труде да кампањом преуме грађане ове земље, да их опет преведу жедне преко воде, Орвеловским методама – истина је лаж, а лаж је истина. Ту су у игри и њихови лични интереси, јер запоседање власти увек доноси привилегије, али су у игри и геополитички интереси којима овакве тенденције и интензивирање ка правцу да Србија опет није ,,досадна земља’’ , одговара – тако су се преклопили интереси неких унутрашњих и спољних снага.
Свако тумачи по свом субјективном погледу ко је бољи или гори, по мом мишљењу, а дубоко сам убеђен и већине оних којима је највиша вредност што слободнија, суверенија, поноснија, боља, здравија Србија – управо ти што нам сугеришу, посебно у светлу радикализације кампање за београдске изборе, како од ових сада на власти нема горе, баш су они подсетник, да од ове власти, ма каква она била, итекако има и горе. Реч је, наравно, о великој хидри, о педесет нијанси жуте, која рачуна и на пролазак меденог месеца Вучића и Запада, и велику наду полаже и у спољни фактор, јер самосталним снагама и поштено тешко да би се вратила на власт, колико год се служила перфидним триковима, и без обзира што фактор време и нечије незадовољство садашњим стањем може да узрокује амнезију спрам њиховог периода. Но, овај пут за београдске изборе, некадашње заједничко друштво се ипак није до краја ујединило, већ су се распршили у више колона. Наравно, да је јасно ко дан, да када би математички било могуће након избора да формирају власт, да би се експресно ујединили у постизборну коалицију. Све те коалиције, можда би и могле да пробуде наду у позитивне промене, да није реч о већ опробаним и добро познатим личностима, странкама и политикама, које су нам у прошлости нанеле невероватну штету. Свака власт квари, а апсолутна власт апсолутно квари, рекао је лорд Актон. Но, питање је која је логика и смисао у том врзином колу, вечитог смењивања истих људи и пуке промене, ради промене, у персоналном смислу. Кружење елите, без нових свежих снага, и промене само како би се исти смењивали на пар година или циклуса, да би се наводно мање кварили, јесу аргумент за неке, али Србија је уморна од таквих вечитих играрија. Да невоља буде већа, садашња распршена коалиција педесет нијанси жуте, осим што је већ испробано и по злу упамћено решење, вероватно је гаранција, да не само да би пука смена власти била без позитивних ефеката, већ би чак била и промена на горе, чиме би се и позитивне тековине ове власти – у правцу смањења дуга, фискалне консолидације, много боље спољне политике(да ли због умешности или повољних оконости, резултати су ту неспорни), постепеног јачања војске, (ре)суверенизације, неговање и подстицање патриотизма по дубини итд. – све би то вероватно било поништено и враћено уназад, јер би то тако урадила жута памет. То видимо, по њиховим критикама неких позитивних потеза које ова власт ради, а они би радикално другачије. То видимо и по томе ко су им регионални подржаваоци на предизборним трибинама. Ових педесет нијанси жуте, нема везе ни са Пекићем, Чавошким, Николом Милошевићем, Тошићем, Гролом, Давидовићем, па чак ни са позитивнијим аспектима Ђинђићеве контроверзне личности – већ је ово постала смехотресна партократско-тајкунско-аутошовинистичка дружина, а у супштини антисуверернистичка и екстремно проглобалистичка, у оном најнегативнијем смислу.
Да видимо ко чини прву колону у БГ трци, ове разједињене, па поново уједињене Демократске странке –медијски најескпониранијег опозиционог спектра. Као спасилац се нуди контроверзни тајкун Драган Ђилас, а за мало који део његове биографије се може рећи да је неспоран и без мрље. Најпре, он је добро познато лице, није ни млад ни нов, познат широј јавности још од 1991. као један од студентских лидера, а иначе је почео у Б92 да се омладински профилише. Дуго живео и радио у иностранстрву, а за време власти ДС и Тадића, екстремно дубоко загазио у политичко – тајкунске воде, енормно увећао иметак за време вођења владајуће политике, био и министар без портфеља и директор Народне канцеларије председника Тадића, градоначелник, председник Демократске странке из једног од најнечаснијих периода њене историје. Најпознатији је остао као градоначелник, остао је упамћен по сечи платана, измештању Рома, колапсу када је снег изненадио градске службе у фебруару 2012. , промашају са комуналном полицијом, Бус плусом, а што се сада импутира СНС-у највише, фијаску са подземним контејнерима, сумњивој енормној цени изградње Моста на Ади, који је стварно био неопходан Београду, али све релевантне процене указују на то да је вишеструко претплаћен, када се упореди са сличним мостовима у другим земљама итд. О маркетиншком и медијском монополу, о томе да је био високи функционер странке која је доносила онакав медијски закон и стратегију, реформу судства и која је ојадила Србију – шта рећи. Ни град Београд није баш сјајно прошао, обзиром на енормно задужење и дуг који је остављен у каси. И након одласка у опозицију, комотно је био председник кошаркашког савеза, а сада прича да овде владају диктатура и фашизам ,па како је он као опозиционар у таквој диктаторској земљи све донедавно могао да води кошаркашки савез? О личним контроверзама попут оптужби за насиље над бившом женом и тастом не бих да говорим. Ђилас дакле, нема шта ново да понуди, реч је о старој, већ виђеној лошој причи, која удара на најгори популизам како ће сада све бити бесплатно и сличне научно-фантастичне приче – које су мешавина популизма и лагања, борбе за гласове, и незнања. То шта он све обећава, о дизању плата, пензија, бесплатним уџбеницима, а никако да рационално да објасни како и одакле све то – су приче за малу децу. Илузорно је очекивати од већ испробаног играча попут њега некакав бољитак и он је доказ да не би свака промена била на боље. Вешто избегава велике теме, и труди се да се прикаже као способан градоначелник, менаџер, радник, али обзиром из ког шињела је потекао и са којим структурама је интересно увезан(ко је рекао Шолак?!), није тешко претпоставити када би узео власт и на државном нивоу, какви би му били ставови и политика о великим темама. О великим државним темама и Ђиласу, можда најбоље говоре депеше Викиликса, које га виде као заговорника рушења веза са неким нашим традиционалним савезницима без којих би тешко бранили српске националне интересе, а више је за повезивање са онима који те наше интересе активно подривају. Велике теме засад избегава, јер не жели да ризикује одбијање потенцијалних гласача, али сам се отркива у изјавама да су за њега ови БГ избори само почетак и да му је циљ да они буду окидач и за освајање власти на парламентарном нивоу. Вештачки дискурс борбе против непостојеће диктатуре и измишљеног фашизма, показује са које стране ђиласовски ветар дува.
Други шраф, тзв. Ђиласове коалиције, је до недавно велика нада грађанске опозиције, другопласирани на председничким изборима прошле године, Саша Јанковић. Његов контроверзни живот и, након несрећног случаја из 1993. муњевит успон у медијско-политичким дубинским водама, наводе на разне сумње и теорије. Заштитник грађана, који се у последњој фази обављања те, по прописима политички неутралне функције, активно бавио политиком и непрописно водио ту институцију, такође је на ту позицију дошао политички, јер цео живот га је пратила невидљива политчка рука. Касније је градио имиџ независног човека од интегритета, и успео је добар резултат да оствари прошле године, али чини се да је неким својим сулудим иступима и превирањима у свом покрету успео за врло кратко време све то да проспе и све више га чак и његови саборци напуштају и сматрају за карикатуру. Некако се већ потрошио и издувао. Његови чудни твитови, изјаве, монтаже са мртвим глумцима, говоре да се и питање најобичније личне стабилности може поставити. Човек који има толеранцију на независну Војводину, независно Косово наравно, који признаје измишљени геноцид од стране Србије, нагиње ка НАТО-у, ни не заслужује даљи коментар. Он ионако сваким даном и иступом о себи више каже, него што би рекли било који његови политички противници.
Најинтересантнији важан активан шраф ове чудне коалиције је Вук Јеремић. Овај експериментални физичар –енглески ђак, потекао је из утицајне породице, са обе стране. Својим рођењем је већ имао огромне предиспозиције, да као функционерско дете, похађа најбоље стране школе, и пожели највеће ствари за себе – зато он мисли глобално и Србија је све до недавно била мала да задовољи његове амбиције, али је постала резервно решење када неке веће аспирације нису успеле. Упоредите пут Томислава Николића, толико оспроваваног овде, који је имао огромне личне трагедије и остао малтене сироче, али је сам успео да дође до одређених људских и политичких висина, шта год ко о њему мислио, и Вука Јеремића, тог углађеног, глобалног англоамеричког ђака, који је сигурно и својим радом и интелигенцијом заслужио многе ствари, да не будемо потпуно необјективни, али су му многа врата већ рођењем била отворена и био је много више предодређен да успе. Вук је многима кул, јер је глобалан, модеран, јапи, али Тома је био најсатанизованији председник у историји, јер није био довољно кул и јер је био обичан Србин из срца Шумадије, а то многи у Србији ни у 21. веку не праштају! Томина највећа грешка је била мањак воље да узврати и лоши саветници. Јеремић покушава да форсира и ту народску страну, националну, али му некако не иде. Труди се, али се ипак чини да је то вештак. Промућурнији посматрачи политичких прилика, некако интуитивно осећају да је много већа вероватноћа да је он глобалистички играч, а да му је квазинародњаштво и национално само маска, шминка, да привузче присталице. Дивно је било слушати Марш на Дрину на Ист Риверу и хистеричне реакције наших суседа, признајем да сам у једном тренутку политички симпатисао Јеремића и да сам мислио да је он стварно нека јака српска прича. Касније временом, кад човек рекапитулира, схвати да је он класичан изданак ДС, што се види и по његовој садашњој реторици и онима са којима се опет спојио, он је био уз Тадића, можда и најсрамнијег председника у историји Србије, министар спољних послова када је из УН пребачено на терен неблагонаклоније ЕУ питање решавања Космета, поставио је аматерско питање на Међународном суду правде, где се треба запитати да ли је то био дилетантизам или лоша намера. То његово кукање на измену резолуције УН у последњи час и фингирање сукоба са Тадићем је смешно и у циљу грађења имиџа како је он био добар момак, али све до пада власти ДС НИЈЕ поднео оставку на место министра, а као није се слагао са том државном политиком! Вук је, као и сваки политички вук вероватно, лепо прича и уради нешто симболички, реторички, од чега нема превелике користи за Србију, али конкретна дела и потези док је био власт су му били штеточински чисти аутоголови. Свака сличност са некада великом надом српског народа – Вуком Драшковићем је намерна! Најбоље везе има у англоамеричком свету, а добро се котира и у Кини. Има свој ЦИСРД, у ком се бави глобалним темама. Нејасно је шта он има да понуди на градским изборима, обзиром да њему ни национално ни локално никад нису били примамљиви, већ само глобално, јер мала је Србија за амбиције овог мегакаријеристе у оном најнегативнијем Волстритовском смислу смислу, позера, осим ако не сматра Београд, Србију утешном наградом, првом степеницом за грабљене Србије или местом по неком задатку? Интересантне су гала трибине ЦИСРД које организује, гости који долазе, као и труст мозгова у његовом тинк-тенку, то јесу људи од којих свашта може да се чује и научи, али занимљиво да претежно баш такви воле да сарађују са Вуком, који се са друге стране представља меким националистом и чак се залаже да се војна неутралност унесе експлицитније у наш Устав! Финансирање и трошкови оваквог тинк-тенка су још интересантнији, јер нису сигурно мале своте потребне да би појединци светског реномеа запуцали у Београд тек тако да одрже дебату. Осим кукумакања на диктатуру, мало шта је конкретног понудио Београђанима, а опет ни он наравно није ново лице, већ оно које је било на власти у можда најзлогласнијој фази ДС. На Дан државности је изрекао епску глупост, како и данас треба да се побунимо против дахија, ваљда мислећи да је ова садашња српска власт и гора од османских ага, а посебна иронија је да тако нешто каже и највулгарније у политичке сврхе злоупотреби дан када би нам требало мање свађе, а више јединства, на Сретење – то изговори потомак једног аге, који Ахмета Давутоглуа ословљава са мој брате! Последњи ког бих напоменуо у овој егзотичној коалицији, јер се огласио да подржава Ђиласа, је ноторни бивши председник ДС и дугогодишњи председник покрајинске владе, велики аутономаш-статутоборац, Бојан Пајтић. Његово оглашавање о локалним изборима, са којима нема додирних тачака, али није једини небеоградски играч у томе, довољно говори како ово нису само локални избори. Са Пајтићем је циркус у овој колони заокружен. Човек је чак и од своје ДС, успео да де факто својевремено отцепи војвођанску фракцију, док није постао председник целокупне ДС, и тиме демонстрира екстремну војвођанерску посебност, макар на страначком нивоу. Иза његове владавине, најбоље знају несрећни грађани северне Србије, каква је пустош остала – друштвено-политички-економски, каква је била контрола покрајинских медија, једноумље, а да није дошло до позитивног заокрета 2012. по питању северног дела Србије, ко зна у ком правцу би отишло даље повећавање степена Брозовог рецидива – аутономије. Треба ли рећи да ни он није никакво ново лице, већ старо и добро познато? Од свега је најтрагикомичније то, што су једни о другима свашта говорили међусобно, избацивали се из странке, а сада се опет удружују. Биће да је неки јак покретач и мотив иза тог укрупњавања и удруживања, јер након свих оних њихових међусобних трзавица, тешко да би се тек тако опет састављали. Човек више не може ни да попамти све те њихове сукобе и ко је ту кога отерао из некада веома уносног заједничког жутог предуузећа. Сви побројани у овој жутој колони су најбољи доказ да не мора свака промена гарнитуре бити и добра, већ да може бити и велики корак назад и у мрак. То важи исто и за другу жуту колону, која је чак слабија од једног ексжутог самосталца Шапића, али по политичке процесе у Србији важнија и много опаснија. Знате сигурно о којим персонама је реч, али о њима више у наставку и новом тексту.
Урош Николић
