Постоjи jедна недовољно позната епизода из живота Стефана Немање, коjа поред тога што сведочи колико jе његов углед био велики у раном периоду његове владавине, открива нам и jедно ретко сведочанство о владару коjи се жртвуjе за своj народ и своjу главу смирено потура испред глава своjих поданика. Био jе то његов боравак у Цариграду 1172. године, где jе локалном народу приказан у триjумфалноj поворци цара Маноjла I Комнина (1143-1180), као наjвредниjи део плена из успешног ратног похода. Ово jе jедан од наjлепших примера владарског служења народу у светскоj историjи. Ова прича колико jе лепа и потресна толико jе необична и надземаљска, и нажалост недовољно позната. Зато ћемо jе испричати.
Негде током 1172. године, велики жупан Србиjе Стефан Немања, jе доведен у један од наjвећих градова на свету, престоницу културе и модел цивилизациjе оног доба, царицу свих градова, у Цариград, да ту своjим присуством обогати триjумфалну поворку цара Маноjла I Комнина. Немања jе привукао много пажње посматрача. Пуно jе подсмеха тога дана од стране ромеjских поданика било упућено господару Срба.
Константин Манасије бележи како jе jедан становник Цариграда, не могући да обузда своjу агресивну надменост, пришао везаном и немоћном Немањи и ругао му се: „Ти ли си, о рђо, коjи си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит jарам, да приђеш другом господару…“ На краjу му jе преко леђа добацио: „Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.
Немањина личност морала jе привлачити пажњу савременика, али и потомака, баш као што jе његов изглед привлачио поглед цариградских беседника и грађана. Његов ауторитет jе био толико велики, да га ни неуспеси нису могли пољуљати, а камоли уништити. А после понижења у Цариграду, он ниjе имао ниjедног знатниjег неуспеха.
Та епизода могла jе послужити као разлог да се на њега гледа са већим поштовањем, јер њега цар Маноjло ниjе заробио, него се он сам предао „василевсу и самодршцу Ромеjа“, како би своj народ и земљу заштитио од страдања и разарања.
Када jе те 1172. године видео да jе сукоб са византиjском воjском безизгледан и да се може завршити само Маноjловом победом, страдањем српске воjске и немилосрдном одмаздом Византијаца над српским народом, он тада: „Затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто jе цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предаjући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим цар му опрости кривицу“.
Тако jе оваj свети владар дао савршену поуку о томе како посао владања ниjе ништа друго, него наjвеће могуће служење народу од Бога дато човеку.
Извор: Историја Срба
