Будимир Баљошевић, педесетогодишњи учитељ, покушао је 27. октобра 1999. године да, заједно са још четири пријатеља, побегне из гета у који су били сатерани Срби из Ораховца. Косово је доспело под привремену управу Уједињених нација у јуну исте године, а заједно са тиме стигле су и јединице КФОР-а, мировне формације под вођством НАТО-а.
Њихов суграђанин ромске националности, Агрон Н., понудио им је да их пребаци у Рожаје у Црној Гори, по цени од 840 долара по особи. Имао је и зашто да им наплати тако високу цену: радио је са Косовским заштитним корпусом (КЗК), организацијом под надзором НАТО-а, а њен задатак био је друштвена реинтеграција бивших бораца Ослободилачке војске Косова (ОВК). Агрон је до тог тренутка већ извео четири успешне „ексфилтрације“ Срба из Ораховца. По занимању је био грађевинац и радио је на изградњи нове базе КЗК у оближњој Ђаковици, где је петоро Срба последњи пут виђено.
„Стао сам да потражим свог шурака који је требало да се придружи нашем конвоју. Србе сам оставио у ауту, а када сам изашао из шуракове куће, неко ми је довикнуо да се сакријем. Непозната лица су одвела Србе из аута и нико од тад није чуо за њих“, објашњава Агрон Н. Одлучио је да му је безбедније да буде неколико месеци у Новом Пазару. Баљошевићев брат је више пута покушавао да сазна нешто о судбини петоро Срба, али није имао много успеха: „Неки италијански војници из КФОР-а су дошли да разговарају са мном, као и полиција УН, али нисам ништа сазнао.“
Њихова судбина није тако необична. Негован Маврић, осим што је власник малог кафића у Великој Хочи, српској енклави свега пар километара од Ораховца, председник је локалног Удружења породица киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије. Показао ми је списак мртвих и несталих из села: пронађени су остаци деветнаесторо Срба отетих 1998. и 1999. године, али се још 55 Срба и девет Рома воде као нестали.
Прво убиство српских цивила десило се 12. маја 1998. године, када су српска полиција и ОВК почеле да се боре за контролу у тој општини, у којој је тада живело много Срба. Последња отмица догодила се 28. јула 2000, више од годину дана након што је успостављен протекторат УН (види Трговина органима).
Брда око Велике Хоче прекривена су виноградима, а планине изнад њих обележавају границу између Косова и Албаније. Некада су Албанци и Срби ораховачког краја живели у миру. Од јуна 1999. године, српско становништво у Великој Хочи се смањило са десет хиљада људи на свега седам стотина, уз још триста људи у горњем делу Ораховца. Срби су протерани из мешовитих села као што су Зочиште, Оптеруша и Ретимље.
Већина несталих Срба отета је још у јулу 1998, када је ОВК накратко окружила Ораховац. Потом је велики број српских цивила из Ретимља одведен у оближњу базу ОВК у Семетишту. Жене су пуштене након четири дана, после интервенције Црвеног крста, али нико од мушкараца (од којих је један имао свега 16 година) више није виђен. У априлу 2005. неки од њих су идентификовани међу остацима двадесет и једне особе у масовној гробници у Волујку, селу близу Клине.
Највећи део Срба киднапованих пре краја рата је највероватније убијен на Косову. Теза да су Срби киднаповани након доласка КФОР-а одведени у Албанију изнета је пре доста времена, али до сада ти људи нису пронађени. Шефко Аломеровић, председник санџачког Хелсиншког одбора (реч је о локалној организацији, независној од Хелсиншког одбора за људска права у Србији), спровео је опсежну истрагу у јесен 1999, али је извештај о истрази изгубљен, а Аломеровић је преминуо 2003.
У интервјуима из 2000. тврдио је да је посетио пет затвора на Косову. Радило се о малим комплексима – често су то биле старе гараже или индустријска постројења на периферији града – са десет до педесет притвореника. Центри су били под управом команданта „Мале“ (чије је право име Алуш Агуши), блиског сарадника Рамуша Харадинаја.
Неке од породица су нудиле да откупе затворенике, али упркос томе што су често велике своте новца плаћене посредницима, нико од њих није ослобођен. Неки од Срба су задржани са намером да се размене за албанске затворенике у Србији којих је 2000. године било око осам стотина, према неким проценама.
Жан Арно Деренс
Извор: nedeljnik.rs / vaseljenska.com
