ТРАМПОВА ПАУЗА
После победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима, Бела кућа је изгубила интерес за Балкан. Нашим регионом су се углавном бавили представници тзв. „дубоке државе“. Они су настављали са старим антисрпским и антируским курсом, али за њега нису имали адекватну подршку са врха америчке државе.
Да би Вашингтон ефикасно наметао своју вољу на нашим просторима потребно му је (1) опредељење за тако нешто, (2) спољни механизам притиска (економске природе, војни фактори, политички капацитет за уцену), (3) идеолошки апарат у земљама региона који слободно можемо да назовемо наранџастом „петом колоном“ (мрежа медија, НВО, тзв. независних интелектуалаца) чији је задатак изазивање хаоса у њима и подривање непослушне власти (зато је чинилац подстицања владајућих да буду кооперативни) и (4) непостојање снажног геополитичког отпора од стране неке друге силе.
Вашингтон је после устоличења новог шефа државе постао прилично незаинтересован за наш сиромашни регион, његове спољне полуге притиска окренуте су ка другим, енергетски и на друге начине богатим просторима, док је овдашња „пета колона“ остала без великог дела средстава и подршке. То је искористила и наша власт да је делом купи (што је мач са две оштрице јер су многи који је чине остали инфилтрирани у систем са могућношћу да се поново активирају на страни старих господара). Што се тиче спољних фактора, Русија и Кина су постале много присутније и активније код нас. Русија политички а Кина економски.
ОЖИВЉАВАЊЕ СТАРЕ ПОЛИТИКЕ
Ствари су тако стајале до недавно. Сада се изгледа у многоме мењају. Док нам је Брајан Хојт Ји претио, то смо могли да багателишемо. Несумњиво се само радило о испадима „дубоке“ државе. Но, другачије ствари стоје када зaпoвeдник aмeричкe кoмaндe зa Eврoпу и глaвнoкoмaндуjући НATO снaгa у Eврoпи гeнeрaл Кeртис Скaпaрoти препознаје Србију као геополитички проблем. И није битно да ли начелно оптужује српски народ као што су наши медији пренели, или како Стејт департмент тврди само говори о тзв. негативном утицају Русије коме погодује политика Србије. Јасно је да се над нама надвијају тмурни облаци, што ипак не значи да ће уистину доћи до опасног геополитичког невремена. Али захтева обазривост и приправност.
Да за нас околности постају напетије види се и из порука које нам је током своје турнеје по нашем региону упутио за Евроазију задужени нови помоћник америчког државног секретара. Ако постоји недоумица да ли је он уистину донео некакав нови предлог САД за нормализацију односа Београда и Приштине, недвосмислено је јасно да му је намера да подржи нелегално формирање некакве војске Косова (тзв. ОВК у новом руху). То је већ велики гест непријатељства према Србима, а зар ико сумња да се иза тога крије и нови пакет притисака да прихватимо накарадну косовску војску, али и улазак наше сецесионистичке покрајине у УН? Нема везе ако предлог који води ка томе још евентуално није формализован. Биће!
РУСКИ ОДГОВОР
Оно што су нам поручили Скапароти и Мичел свакако није било могуће без зеленог светла Беле куће. И пре смене Рекса Тилерсона а камоли после инсталирања јастреба Мајкла Помпеа на његово место. Да се не заваравамо сада више немамо посла са тзв. „дубоком“ државом. Она је своје ставове наметнула државном врху. Друго питање је да ли је он спреман да иза њих стане онако како су то радиле америчке администрације крајем 90-их година прошлог века или када су кренуле у поход за наметање лажне независности Косова (2006-8). Можда јесте, можда није већ ће причати једно а радити друго, али не смемо да се препуштамо судбини. Ако то будемо радили лоше ћемо проћи. А не морамо. Свет се у последњих десетак година драстично изменио на начин који је по нас повољан.
Америка је 2000. имала вишеструко већи Бруто домаћи производ (БДП) према паритету куповне моћи од Русије, Кине и Индије заједно. Од прошле године сама Кина је у том погледу претекла САД. Са своје стране Москва је Вашингтону пуним опсегом стала на војно-политичку црту. Не само да је у том погледу дефанзивна па штити своје двориште већ је офанзивна. Видимо шта се дешава у Сирији. Са последицама које то има по цео Блиски исток Америка је несумњиво тамо већ поражена.
О обновљеној војно-политичкој моћи Руске федерације упечатљиво је недавно говоримо и Владимир Путин. И колико год да Американци настоје да делују арогантно и самоуверено, по реакцијама њихових медија видимо да су озбиљно заплашени новим руским арсеналом. Руски председник је сликовито представи супериорне руске балистичке и друге ракете какве нико други на свету нема, као и готово научнофантастична али и те како реална убојита руска нуклеарна торпеда. Већ и само део тога довољан је да анулира хиљаде милијарди долара америчких улагања у „антиракетни штит“. Он постаје превазиђен колико је пре нешто мање од тридесет година једне ноћи постао бесмислен чувени „Берлински зид“.
БПА – АМЕРИЧКИ КОШМАР
Клатно стратешке војне равнотеже озбиљно се помера у корист Русије. Војним питањима нећу много да се бавити јер то није мој фах, али да не би остао апстрактан ипак ћу поменути једну ноћну мору Америке – Беспилотни подводни апарат (БПА). То руско, назовимо га, нуклеарно торпедо део је комплексног руског океанског пројекта „Статус-б“. А његова разорна моћ је минимално 500 пута већа од америчке атомске бомбе бачене на Хирошиму.
Техничке карактеристике тог разорног средства – дубина на којој се креће, брзина, за противника непредвидљива путања – такве су да Америка нема начина да се од њега одбрани. А великим бројем таквих нуклеарних торпеда биће наоружане супермодерне руске подморнице пројекта 09851 и 09852 које ће ускоро бити поринуте и увршћене у састав ратне морнарице Руске Федерације. Можете да замислите шта само једна таква подморница које би свој арсенал испалила подред саме америчке обале, може да учини САД?
Уз огромна нуклеарна разарања која никакав антиракетни или неки други систем не може да спречи, уследио би и низ монструозних цунамија. Наравно, и Америка велико зло може учини Русији и другим државама. Али овде се не ради о томе, то сви знамо, већ о чињеници да је дуготрајно очувана равнотежа страха и то, недај боже ако би се догодило најгоре, са шансом Русије да из сукоба изађе као победник и како-тако настави да постоји док Америка ту могућност више нема.
РУШЕЊЕ ПЕНТАГОНОВИХ ПЛАНОВА
САД су желеле да поремете глобални однос снага и постану једина сила која ефикасно може другима да нанесе нуклеарни удар док би од одмазде великим делом била заштићена. Сада је јасно да је то илузија. Русија је превазишла изазов и остаје прворазредна нуклеарна сила. Евроатлантска империја није успела да наметне глобалну војно-политичку доминацију на чему је радила док је била на врхунцу моћи. А када није успела са послом којим се посвећено бавила пре и после пада Берлинског зида, у временима када дуго није имала војну и економску противтежу а располагала је богатством без премца, јасно је да тим пре то неће успети ни у будућности, с обзиром да сада већ нема ни војни ни економски примат.
Свет се драстично променио. НАТО лобисти дижу прашину и хистеришу како ми то не бисмо видели и разумели импликације тога. А све њихове глупости падају у воду са једним јединим освртом на неко од нових руских оружја као што је БАТ. Не да би она била коришћена већ да би се схватило да Америка и НАТО не могу више да нам раде оно што су чинили крајем прошлог и почетком овог века. Русија је искрени партнер Србији и подршка нашим националним интересима од одбране Републике Српске до Косова. И спремна је на разне начине да нас подржи.
СРПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Москва је више пута исказала да је задовољна нашим неутралним статусом, али исто тако је јасно да би нас прихватила као класичног војно-политичког савезника ако бисмо ми то затражили. Ако Запад жели да отвара нови фронт на Балкану, ми имамо истинску геополитички алтернативу његовим притисцима. Разни чврсторукаши који сада долазе на наша врата да нам прете и застрашују нас, само могу да изазову контраефекат и гурну нас на другу страну.
То наравно није ни у чијем интересу. И Русији и Западу је боље да на Балкану немају ново жариште. О нама и да не говорим јер није срећа бити Сирија. Доста смо пропатили. Али за мир су потребне две стране, а нико нормалан се не одриче себе ако баш не мора. Ми то рационално гледано не морамо. Зато се надам да ће Бела кућа са последицама које то има и по нас, схватити недавну снажну Путинову поруку да јој се неће исплатити „качење“ са Русијом, што укључује и покушаје потискивање те велике православно-словенске земље са простора где је добродошла.
Драгомир Анђелковић
Извор: vidovdan.org
