Не верујем да је Александра Вучића, откад се бави политиком, на неком догађају видело више милиона Земљана као у среду на московској паради, где је са Бибијем Нетанијахуом био гост Владимира Путина. О почасти коју је том приликом доживео, посебно после кампање поведене, како се то ради у последње време, истовремено из Београда и Загреба, речено је доста.
Али није речена ни реч о огромној глобалној симболичкој роли у којој се нашао Вучић. Наиме, Путин, политички наследник оних снага које су уз велике жртве сломиле нацизам, окупио је Нетанијахуа, политичког наследника Јевреја, иако бројчано не највећих, али свакако најпарадигматичнијих жртава Другог светског рата. И Вучића, чија симболичка порука је овде била најсуптилнија. Јер Вучић није само политички потомак највећих жртава једног народа у односу на његову бројност; он је и много више.
Србија будућа жртва
Можете ли да замислите шест милиона јеврејских жртава данас, кад Нетанијаху каже: „Ако нас нападнете, узвратићемо десет пута јаче; ако само помислите да нас нападнете, напашћемо ми вас“? Тешко! Да ли је замисливо да се Руси пред агресором са својим оружјем још једном повлаче до Москве? Још теже! А Србију као будућу жртву? Врло лако! Елем, Путин је избором гостију успоставио веома јасан континуитет између жртава оновременог фашизма и данашњег, јасно дефинишући овај други.
Главни јунак московске параде био је, дакле, Вучић, онај Вучић који се повијао под теретом косовског проблема, дефинишуће тачке деценија на прелазу векова, у којима је фашизам започео свој нови живот, још једном ношен снагом великих западних сила. Речју, није Путин на паради од Косова правио глобални симбол, он је само крупној глобалној политичкој чињеници дао значај какав заслужује.
Управо зато Американци кажу да неће директно учествовати у преговорима Приштине и Београда, иако се на тим преговорима без њих ништа не може догодити. Да би све што се може са Косовом ваљало гурнути у најдубљу тишину верују и Британци, који у најмањем захтевају да Савет безбедности УН избаци јавност са седница где се говори о Косову. За тишину су и Французи, који прете земљама које намеравају да повуку признање Косова.
Нема блефирања
Запад би, наравно, да косовски проблем придави у мраку и тишини. Кад оно Вучић на Паради победе. Могу да замислим колико су и једни, и други, и трећи пожелели да га тог момента ситно исецкају. Међутим, касно је: више није питање да ли је он прешао њихову црвену линију, већ јесу ли уценама и претњама они прешли његову. Јер све је теже поверовати да Вучић оволико потеже Путина да би блефирао Запад; ко би се усудио да од руског председника тражи помоћ за тако крупно питање као што је Косово, а онда му каже да жури да однесе лек тетки у НАТО.
Жељко Цвијановић
Извор: informer.rs
