Златко Диздаревић је новинар и дипломата. Био је уредник сарајевског Ослобођења и дугогодишњи дописник с Блиског истока, главни уредник недељника Свијет и Недјеља. Био је амбасадор БиХ у Хрватској, Јордану, Ираку, Сирији и Либану. Аутор је осам књига, објављених у више земаља Европе, САД и Латинској Америци. Ексклузивно за портал Логично анализира актуелну геополитичку ситуацију у свијету, протагонисте свих криза и мејнстрим медије.
Што мислите о мејнстрим медијима по питању извјештавања о сукобу у Сирији и зашто су изгубили објективност и транспарентност?
— Један од битнијих разлога што планетарни неоимперијални концепт овладавања свијетом побјеђује силом јесте у чињеници да је експлозија информативних технологија, у својој суштини капитална, успјешно стављена под контролу корпоративних центара моћи. Мејнстрим медији су постали ударна песница „прања ума” у складу с интересима најјачих. Трагом тога занатски принципи на којима је почивало некадашње новинарство не само да су поражени, већ су и исмијани, а оно што се некада звало професионалним новинарством у стању је клиничке смрти. „Интересна истина” дефинитивно је и циљано наметнута умјесто истине засноване на оних чувених пет питања на која је морала да одговори свака вијест. Посебно питање „Зашто?”
Зашто је Сирија толико важна на геополитичкој шаховској табли?
— Из данашње перспективе проматрано, Сирија у самом почетку такозваног „Арапског прољећа” можда и није била оволико битна колико је у међувремену постала. Наравно, требало ју је рушити подједнако као Ирак, Либију, „онај” Египат…
Три су се нова разлога у међувремену профилисала као повод за све што је довело до овога што данас имамо: Први је истина да у Сирији операција планиране манипулације могућим буђењем, названа гротескно „Арапским прољећем”, није успјела онако како је замишљено (као у Либији, Ираку, па и Египту), па су се Запад и Америка са заливским вазалима нашли пред поразом, а Русија, Иран, Асад и остали савезници пред побједом.То се, из визуре оних што су поражени, не може ни замислити а камоли прихватити.
Друго, цијела прича је директно показала да се Русија поново вратила на велику свјетску сцену као релевантан и јак играч. И ту је Запад остао затечен. Тиме се окончава период моноцентризма у свијету, неупитан за САД од краја хладног рата до данас. Треће, евентуална војна, па тако и политичка побједа Сирије кроз опстанак цјеловите државе и право на властито унутрашње уређење, велики је и охрабрујући сигнал многима још увијек потлаченима по свијету да је то – могуће!
Да ли је Доналд Трамп прогутан од стране дубоке државе?
— Дефинитивно јесте, уз низ властитих „заслуга” што је то тако. Посљедњим промјенама на челу Стејт департмента и CIA-е, он је постао и de facto тек пион у том разорном систему. Уз илузију да он тиме влада.
Колико је реална отворена америчка интервенција у Сирији и какве би посљедице могле бити ако се то догоди?
— Данас много реалнија него минулог понедјељка. Посљедице могу бити катастрофалне јер је извјесно да Путин неће испуштати из руку оно што је заправо већ освојио не само у Сирији, већ и много шире у региону. Не треба заборавити да он у свему томе није више сам на глобалној сцени, док Вашингтон данас искрене савезнике броји на прсте једне руке. Много је оних објективно моћних који знају да се однос снага у свијету већ промијенио.
Какву будућност очекује покрајину Идлиб и може ли се она у потпуности ослободити од терористичке присутности?
— Запад, земље Залива и Турска ће све покушати да од Идлиба створе енклаву трајно настањену терористима који су већ унутра и пристижу поражени из Источне Гуте. Уколико на вријеме не схвате да је то апсолутно неприхватљиво и за Ассада, и за Русе и Иран, цијела сторија завршит ће се као и са Гутом – поразом терориста без обзира на страшну свјетску пропаганду невиђених размјера. Идлиб зато, уз нове скандалозне пријетње Ники Хејли у УН, може да постане упаљач за разорни финале сиријске драме с глобално катастрофалним посљедицама. Нажалост, нисам сигуран да „нова политичка памет” у Вашингтону дотле добацује.
Какав ће бити одговор на курдско питање у Сирији и на илегалне америчке војне базе с друге стране Еуфрата?
— Курди ће, нажалост, као и увијек до сада бити тек колатерала у туђим играма. Њихова потреба претрчавања на ову или ону страну уз лажна обећања великих и у нади да ће се тиме приближити свом трајном рјешењу може се разумјети, али је за то трајно рјешење – ма како га они димензионирали – поред емоција потребно и више мудрости и реалности. А прича с овом и оном страном Еуфрата само је дио наратива о глобалном финалу сиријске драме, већ преливене изван граница ове државе.
Колико далеко су Русија, Иран и Хезболах спремни ићи у обрану цјеловитости Сирије?
— У одбрану цјеловитости Сирије никада не би ишли ,,до краја” по сваку цијену да је само о томе ријеч. Ситуација је овдје сада другачија: и једни и други и трећи у Сирији бране превасходно свој интерес, краткорочни и дугорочни у већ освојеним условима који су за њих повољнији него икада прије. Те интересе, у које се уклапају и они сиријски, али не као превасходни, прије свега Русија и Иран бранит ће много жешће него што се и слутило да је могуће прије пет-шест година. Њихов интерес, заправо, брани и саму Сирију.
Можемо ли очекивати напад Израела на Либан ради Хезболлаха и какав би био исход тога рата?
— Нажалост можемо, али не искључиво „ради Хезболаха” као таквог. Израел у Либану има разлога за освајање и поред Хезболлаха самог по себи. Први је њихова вјечита доктрина одбране у којој се сигурност брани на вањским границама, односно територијама изван Израела. Јордан је давно „смирен” Споразумом из Кемп Дејвида, а Сирија окупацијом Голана. Остају југ Либана с Хезболлахом и Газа с Хамасом. Хамас је под њиховом контролом и супротстављен Абасу и Рамалаху, а „терористичке провокације” из Газе од почетка служе Израелу за вјечито блокирање тзв. мировног процеса и стварање државе Палестине.
Окупација југа Либана као стомака Израелу и изградња илегалних насељима на окупираним територијама пропали су 2006. године и од тада се поново припремају. Проблем је што је Хезболах сада много јачи војно и оспособљенији организационо. Уједно је и успјешно политички инкорпориран у либанску државу. Функционалан су дио тамошњег политичког система, у Парламенту и у коалицији с кршћанима.
Ипак, нови разлог за подизање тензија и као увод у могућу ескалацију односа тамо, све до рата, јесу велика нова налазишта плина и нафте у мору испред обала двије државе. Израел линију разграничења на мору, па тако и мјеста налазишта, види другачије од Либана, што је довољно за нову и потпуну дестабилизацију Либана. За радикале у Израелу то је већ добитак. Нападом на Либан сретни би били и нови пријатељи Израела у Ријаду који су огорчени стабилизовањем њем унутрашњих односа у Либану између сунита, шиита и хришћана.
До када ће лицемјерно недемократска Саудијска Арабија бити пријатељ Запада и зашто Запад затвара очи пред трагедијом у Јемену?
— Прилично логично, све дотле док им узајамни интереси на тржишту нафте, плина и оружја буду комплементарни. Истинска демократија и људска права ту се никога од њих не тичу. Данас, у свијету корпорација и бруталних интереса што се реализирају силом, то су обичне флоскуле. Темељни принципи међународног права су мртви. Подједнако као што су еутаназиране и Уједињене нације. Јемен је у свему томе само колатерала којом се мора заштити интерес Саудијске Арабије и спријечити продор Ирана у тај регион, а сутра и Русије, Кине…
Успоредивши Бејрут и Дамаск данас с вашим првим посјетама Блиском истоку, које су највеће разлике и промјене у људима и градовима догодиле?
— Либанон је земља чија се судбина одувијек примарно одређивала споља. Бејрут је осамдесетих година, када сам тамо отишао први пут као новинар, био много „разоренији” изнутра него извана, успркос рату и борбама армија, фаланги, странака, милиција…
Данас је Либанон изнутра много компактнији, с много више осјећања за јединствену државу него прије. Коалиције су више разложно-интересне него вјерске, секташке и етничке. Поједностављено говорећи, они као да излазе из фазе у коју, рецимо, Босна и Херцеговина улази након рата, крупним корацима, сада већ и слијепо. Тамо се данас схваћа да је бизнис у заједничком интересу, а не вјечита узајамна производња анимозитета, сукоба и мржње. То, наравно, многима у свијету не одговара.
У Дамаску се, нажалост, и поред дуге традиције старих вриједности, добрих и стабилних унутрашњих односа и мимо ауторитарног режима – мада уочљиво „мекшег” уочи рата него прије десет година – сада наслућују појаве којих смо се нагледали и у нас: нова класа профитера коју рађа рат, лажни хероји и патриоте, разорни притисак са стране менталитета који уздрмава традиције старог Дамаска, мање толеранције и оријенталног шарма. Све нам је то познато. Разлика је у томе што они ипак, видљиво и неупитно, баштине пет хиљада година града у континуитету и свега онога што то са собом носе и као ген и животни код. Дамаск ће опстати.
Разговор водио Орсат Јурај Спајић
Извор: standard.rs / logicno.com
