Очекује се да ће моментално након инаугурације у понедељак руски председник Владимир Путин објавити састав нове владе. Сензација у најави. Новом кабинету је суђено да буде ,,Ставка“, тј. ратни кабинет.
У контексту бесконачне ,,Русијагејт“ саге, све снажнијих америчких санкција, ,,Скрипаљ“ шараде (која је, узгред, потпуно нестала из западног медијског циклуса), као и озбиљне ескалације у Сирији – насупрот руско-иранско-турском покушају мировног процеса у Астани – ратни кабинет је неизбежна опција за Кремљ.
Још пре четири године је бивши војни официр Јевгениј Крутиков, колумниста Взгљада, открио шта представља руске црвене линије за САД и НАТО: Украјина, Грузија, Финска, Шведска, ,,непријатељске акције у Литванији и Пољској“ против енклаве Калињинград и навигације у Балтику и коначно (али не и најмање важно) – Арктик, који ,,представља идеалну базу за покретање првог напада, било нуклеарним или високо прецизним, стратешким, ненуклеарним оружјем“.
Међутим нова и апсолутна црвена линија је Сирија – што је недавно подвукло руско министарство одбране: било који напад на руске ефективе или особље ће изазвати разоран одговор. Још важније од тога, најсавременија руска ракетна технологија коју је Путин представио у свом историјском говору првог марта поставља озбиљна питања за америчку поморску империју.
Руски војни издаци су у 2017. опали за 20 одсто и сада износе 66,3 милијарде америчких долара, судећи по извештају који је ове недеље објавио Стокхолмски међународни институт за истраживање мира (Stockholm International Peace Research Institute – SIPRI). Ово је било прво смањење за готово двадесет година.
Упоредимо то са комбинованим трошковима 29 чланица НАТО у 2017: 201 милијарда долара. Да и не помињемо релативно стабилне америчке војне издатке, који већ другу годину заредом достижу шокантних 610 милијарди долара. А SIPRI каже да ће и ова сума бити превазиђена услед ,,модернизације конвенционалног и нуклеарног наоружања“.
ЕВРОАЗИЈЦИ ПРОТИВ АТЛАНТИСТА
Међутим, суштина овог питања од сада надаље није у огромној несразмери између руских и НАТО/америчких војних буџета, него у чињеници да Москва може серијски да штанцује хиперсоничне ракете, и то брзо и јефтино, у поређењу са капацитетима Пентагона да прави милијардерски скупе носаче авиона.
Руски аналитичари су потврдили за Ејжа тајмс да се ради на стварању ,,Ставке“ – што у преводу значи чврст, кохерентан колектив посвећен стварању прагматичних решења у околностима ратне економије, и то на свим фронтовима. То подразумева екстремно тесну координацију између Кремља, министарства одбране, Генералштаба, свих агенција безбедносног система и руског војно-индустријског комплекса.
Сергеј Собјанин, тренутни градоначелник Москве, има прилично добре шансе да постане нови премијер. Идеални кандидат за војно-индустријски комплекс би био министар одбране Сергеј Шојгу, па чак и тренутни заменик премијера Дмитриј Рогозин. Али је практично сигурно да ће Путин, услед комплексних унутрашњих разлога, одабрати Собјанина.
Америчке санкције су одлучујући фактор. Рогозин се нашао под санкцијама 2014. године. Шојгу и Собјанин нису под режимом санкција – за сада. Последично, срећа почиње да окреће леђа тренутном премијеру Дмитрију Медведеву.
Није тајна да се у највишим круговима моћи у Русији дуже од деценије одвија епска битка између евроазијских суверениста – који подржавају Путина – и атлантистичких интеграциониста – који подржавају Медведева. Евроазијски импулс је усмерен ка мултиполарном свету и евроазијској интеграцији (Нови пут свиле, Евроазијска економска унија). Атлантисти стреме ка томе да Запад прихвати Русију као равноправног партнера – што је сада практично немогућ сценарио.
Атлантисти тотално контролишу руске банке и финансије, укључујући и централну банку. У сваком практичном смислу, руска економија функционише по Вашингтонском консензусу (сет од десет смерница економске политике које су за економски девастиране државе саставиле вашингтонске институције – ММФ, Светска банка и америчко министарство финансија, прим. прев.). Из перспективе евроазијских суверениста, ово је највећа претња стабилном, националистичком систему, са екстремно популарним Путином на његовом врху.
Путин у јавности константно подржава Централну банку Русије и економски тим око Медведева. Ово не би требало узимати здраво за готово. Аналитичари говоре Ејжа тајмсу о озбиљним критикама против њих на свим главним руским ТВ каналима. Према томе, дефинитивни тест након проглашења ,,Ставке“ биће питање евентуалног политичког удара на Централну банку Русије и савезнике Медведева. Није претерано рећи да су очекивања висока колико и за светско првенство у јуну.
ПРЕМОШЋИВАЊЕ КРИМОМ
Паралелно са јачањем геополитичке игре у Москви, евроазијске интеграције остају на врху листе приоритета, што се показало и крајем априла у Шангају, током дискусије на последњем самиту Валдајског клуба, фокусираној на координацију руских и кинеских стратегија за изградњу ,,Велике Евроазије“. То наравно укључује и заобилажење америчког долара у билатералној трговини, јачање Шангајске организације за сарадњу и учвршћивање симбиозе у којој је Кина конзумент, а Русија произвођач добара.
Аналитичари Сергеј Караганов и Ју Бин се, на пример, слажу о ономе што је Караганов описао као ,,унилатерални рат Запада против Кине и Русије“. Израња консензус о томе да је преломно време за обликовање мултиполарног новог светског поретка у наредних 10 до 15 година. Практично истовремено, а такође потпуно испод радара западних медија главног тока, представници не мање од 71 државе састали су се на Криму на четвртом годишњем Међународном економском форуму у Јалти.
Ово је једно од главних бизнис окупљања Русије, заједно са Источним економским форумом у Владивостоку, Инвестиционим форумом у Сочију и Међународним економским форумом у Санкт Петербургу, који ће бити одржан у мају.
У фебруару 1945, Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин су се састали на Јалти како би створили послератни свет – који је на крају био уоквирен Хладним ратом. Сада, у условима Хладног рата 2.0, Русија позиционира Крим као чвориште дебате о глобалној сарадњи, и то са све ганц новим, милијарду долара вредним, међународним аеродромом и кримским мостом, који се протеже 19 километара преко Керча, а отвара за саобраћај крајем маја – целих шест месеци пре рока.
Ето како изгледа ,,руска агресија“.
Пепе Ескобар
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / atimes.com
