РАЗЛАЗ СА СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА ЈЕ НЕМИНОВАН, ВРЕМЕ ЈЕ ДА НЕМАЧКА ТО СХВАТИ

1.
Када Немци пишу или говоре о свом односу према Сједињеним Државама, ствари могу да постану емотивне веома брзо. Ово је, на крају крајева, питање вере. Ту је глорификација и демонизација, проамерички романтизам и антиамеричке предрасуде. САД су поразиле и ослободиле Немачку, биле су пријатељ, иако често прилично арогантан. Наравно, оне имају своје идеале, али су исто тако конзистентно немилосрдне када дође време за наметање својих интереса.

Управо је из ових разлога и могуће и исправно имати став који је подједнако креиран симпатијама према Америци и независно од њих. Штавише, то је императив. Свет је постао компликованије место, а Сједињене Државе више нису поуздан партнер (и можда то не постану ни након што Доналд Трамп оде). Према томе, морамо да се еманципујемо. Дани у којима смо могли да рачунамо на Америку, када смо могли да препустимо сва прљава посла Американцима, су готови.

И даље би требало да допуштамо себи да нам се допадају оне ствари које су допадљиве – америчка маштовитост и разноликост, музика, литература или Њујорк Сити. Али наравно да би требало да дозволимо себи и да критикујемо Америку – односно морамо да је критикујемо. Еманципација не значи осуду нашег партнера. На послетку, нама је и даље потребна Америка као партнер, чак и ако се природа нашег односа промени. Европа не може да дозволи да се постојеће везе покидају, штавише требало би да се усредсредимо на стварање нових – са градовима, гувернерима, компанијама, издаваћким кућама, универзитетима и школама. Али Европа мора бити јасна: Односи се никада неће вратити на оно што су били. То није разлог за увреду. То је једноставно нова реалност, и то реалност коју можемо да обликујемо.

2.
Говорећи у Хамбургу, бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер је рекао: ,,Конрад Аденауер је направио заиста историјску одлуку 1949. Након изгубљеног рата и поделе (Немачке) која је уследила, Аденауер је знао да се нове катастрофе могу спречити једино чврстом уградњом Немачке у Запад.“

Елизабет Вејлинг, когнитивни научник на калифорнијском универзитету у Берклију, недавно је у интервјуу преко скајпа упоредила Доналда Трампа са Емануелом Макроном. ,,Њих двојица имају доста тога заједничког. Обојица следе идеологију, крше споразуме и таласају. Разлика лежи у самој идеологији: Трамп је ауторитаран, Макрон је антиауторитаран и снажно прогресиван“.

Зигмар Габријел, и даље актуелни министар спољних послова у тренутку писања ових редова, рекао је у дому књижевности у Хамбургу: ,,Након 1945, Америка је створила оно што називамо ‘либералним поретком’ који је владавину закона ставио испред закона џунгле. Она сама је често кршила тај поредак, али је у својој сржи то био нови светски поредак. Као таква, Америка је помогла изградњу и неговање Европе јер је знала да ће резултујућа стабилност бити у њеном интересу. Оно што сада видимо је повлачење САД из овог ‘либералног поретка’ који су саме створиле. То је парадокс нашег времена. Али шта он значи за нас? Морамо да претворимо Европу у актера глобалне политике. То је ново за Европу јер је Европска унија у својим темељима била пројекат окренут ка унутра, а не ка споља. А и зато што су Британија и Француска до сада преузимале одговорност за све спољнополитичке изазове. Други, укључујући нас Немце, нису научили како да то раде“. Али да ли је то нешто што смо у стању да научимо?

„ПОЗИВ НА БУЂЕЊЕ“
Волфганг Ишингер, председавајући Минхенске безбедносне конференције (годишег догађаја у Немачкој који окупља кључне војне и политичке фигуре из целог света) каже да је неопходно да се успостави ,,заједничка европска спољна политика. Бићемо третирани као релевантни само ако будемо говорили једним гласом. Одлуке већине би биле смислене. Ако 27 земаља жели нешто, а једна не жели, онда та земља не би требало да буде у могућности да блокира остале. Било би злата вредно ако би Немачка наговестила да је спремна за овакву промену“. Ишингер каже да тренутна трансатлантска криза пружа ,,екстремно добру прилику, позив на буђење“.

Политиколог Херфрајд Минклер донекле слично види ситуацију, али у коначном исходу ипак различито. ,,Америка је схватила да више није у стању да пројектује силу и на Атлантику и у Пацифику. Након 1945, САД су биле у стању да то чине у атлантској регији без прибегавања рату. На Пацифику су водиле два рата. То што се данас фокусирају на Пацифик значи да их је њихово искуство навело да инвестирају велики труд тамо. То значи да се – и у контексту сопствених интереса, услед економске динамике, и у контексту геополитичких разматрања, јер Европу имају као поуздану силу атлантске регије, спори процес америчког деангажирања одвија, чиме се Европа препушта ослањању на саму себе“.

Коначно, и немачка министарка одбране Урсула вон дер Лејен апелује на реализам у односу на Америку: ,,Обама нас је можда све очарао, али је такође свет претежно препустио самом себи и у Авганистану и другде. Дивљење је подједнако детињасто као и гађење. Зрелост би била боља“.

Она памти како је спонтано реаговала на Трампову победу широко цитираним осећањем да је то био ,,дубоки шок“. Данас, вон дер Лејен не делује ни мало депресивно. ,,Можда је Америка морала да плати цену да би се Европа пробудила и постала одлучна“. ,,Можда би требало да сада викенмо – Хвала ти Доналде“, нашалила се. Она не жели да иде тако далеко. Али да ли греши?

3.
Доналд Трамп гради зидове, Си Ђинпинг гради мостове. Један жели да ограничи односе са другим земљама и тврди да су трговински ратови ,,корисни и да се лако добијају“ док својим тарифама на челик и алуминијум демонстрира да му поверење и стабилност не значе ништа. Други успоставља мрежу широм света. Кина жели да потроши билион долара како би изградила мостове, луке, аутопутеве и железнице којим би повезала Европу са Азијом. На Светском економском форуму у Давосу јануара 2017, Си је стајао пред највећом публиком у конгресном центру и говорио је о слободној трговини и глобализацији – свега неколико дана пре Трампове инаугурације у Вашингтону на којој је представио нову, националистичку Америку.

Нема сумње да се светски поредак мења. Питање је колико и којом брзином.

УПИЈАЊЕ ЗНАЊА
Пекинг привлачи научнике из целог света и упија знање. Свет вештачке интелигенције, робота, свемира и електронских аутомобила ће великим делом бити кинески свет. Кина је и више него вољна да издваја веће суме за Уједињене нације и њихове мисије него што је то чинила у прошлости, док нова Америка умањује своје исплате чим се гласање не заврши онако како би она то желела. Кинеско право гласа је ојачало и у Светској банци и у Међународном монетарном фонду, док нова Америка показује слабо интересовање за обе ове институције. У контексту политике заштите климе, Кина крчи пут, док нова Америка делује заостало држећи се угља.

Најважније од свега, упркос свим својим мањкавостима, Кина је предвидива. А предвидивост и поузданост су главна валута у свету дипломатије. Доналд Трамп је довођење свега у питање претворио у свој бренд, нарочито када се ради о спољнополитичким споразумима које су направили његови претходници.

Све ово намеће питање: Да ли недемократска Кина представља бољег партнера за демократски оријентисану Европу од Америке чији су демократски темељи пољуљани? Не нужно. Али свакако у одређеним тачкама, по појединачним питањима. Ако поздрављање са Америком као ,,најбољим пријатељем“ мора да буде праћено већим ослањањем на себе – а мора – онда то такође значи налажење партнера за климатску политику и друга мултинационална питања која сматрамо исправним. А то наравно значи, супротстављање Америци с времена на време.

Међутим, не би требало да будемо наивни. Тешко да ће Кина постати лак партнер у годинама које долазе. Нити ће бити истог мишљења као ми. На крају крајева, дисиденти и даље нестају по затворима, цензура истрајава, а нема настојања да се успостави демократија. Када се ради о стратешки важним индустријама, они који желе да инвестирају у Кину су и даље у обавези да дозволе кинеским партнерима да стекну удео у њиховим компанијама. Да се изразимо мало драматичније, Кина немилосрдно води политику силе, а њена политика силе је немилосрдна. И брутална. Кина примењује своју диктаторску снагу како би остварила своје циљеве.

МАЊЕ ЛИБЕРАЛНА И МАЊЕ ДЕМОКРАТСКА
Постоји обиље историјских доказа да репресија комбинована са силом аутоматски производи неповерење и отпор. У масивној Кини, ова динамика је најупадљивија на периферији, на Тибету, у Хонгконгу или Синкјангу. За сада, руководство у Пекингу није успело да повеже успон државе до ранга светске силе са идејама и идеалима.

Јасно је да долази фундаментална промена. У двадесетом веку је деловало да је демократски модел превладао, укључујући људска права, демократију, једнакост и заштиту животне средине. У 21. веку, међутим, Америка се повлачи и други желе да попуне вакуум – државе које су мање либералне и мање демократске. Кина више није на путу да то учини – одавно у томе успева. То наговештава нешто за нас, али шта?

4.
Како то често у животу бива, први корак мора бити препознавање. Трансатлантски однос не трпи примарно због Доналда Трампа. Он је само убрзао развој који је већ отпочео. Још пре 20 година, Стивен Волт, професор међународних односа на Харварду, писао је о ,,дубоким структуралним силама које растурају Сједињене Државе и Европу“. Успон Кине не само да скреће пажњу, он такође доводи до преусмеравања инвестиција и војних снага. Друге државе се такође – неке брже, неке мање брзо – трансформишу у дивове, укључујући Индију, Индонезију и многе друге. Популација Африке, па чак и земаља као што је Пакистан, расте толико брзо да изазива бриге, или макар очекивања, нових и већих таласа миграција. Битније од тога, наш заједнички непријатељ је нестао. Европи више није потребна константна заштита Сједињених Држава. Америка више не предводи Запад, ни морално, ни економски, ни спољнополитички, нити војно.

Све то има последице за Немачку:

— Мораћемо да се поздравимо са меканом, ушушканом и на моменте морализаторском спољном политиком прошлости. Оној која је допуштала Немачкој да се скрива иза свог заштитника и заузима морално чисте позиције које су понекад биле ситничаве и зановетајуће. Ти дани су готови. Немачка мора да постане активнија и да постане спољнополитички актер ако жели да учини било шта више од тога да немо стоји и посматра док други обликују политику.

— Мораћемо да научимо вештину расправљања. У немачком парламенту, у којем су посланици дигли руке од својих ораторских способности, има јако мало правих дебата о спољној политици. Али у демократији, када се бавите слањем војске негде, огромним трошковима или ризицима, морате прво расправити па онда одлучити, јер ће у противном владиним акцијама недостајати легитимитет.

— Морамо да разликујемо вредности и интересе и такође морамо да имамо храбре, отворене дебате о овом питању. Да ли, на пример, желимо да Пољска остане чланица Европске уније, или желимо да остане једино ако постане потпуно демократична? Да ли желимо да Турска поштује људска права и демократска правила или желимо да је спречимо да гледа ка Москви и Пекингу? Они које се буду бавили овиме морају бити свесни оваквих конфликата.

— Заједно са Француском, морамо да претворимо Европу у јединствен ентитет. То такође захтева дебате, напор убеђивања и вероватно неке поразе. То се неће догодити брзо, али на крају мора постојати заједничка фискална и економска политика, заједничка војска, заједничка стратегија и, уз све то, заједничка спољна политика. И још једном и овде: јасно сагледавање заједничких вредности и јасно сагледавање интереса. Ако Немачка и Француска желе да предводе заједно, онда морају да разговарају једна са другом много чешће, јер је следећи корак да науче да мисле заједно.

Да, то би могло да звучи као сањарење када погледамо како ствари тренутно стоје: 28 чланица ЕУ, ускоро 27, са конкурентним жељама и усмерењима, које су далеко од тога да представљају јединствен ентитет, а камоли супердржаву или суперсилу. Нема заједничке стратегије на видику. А овде у Европи су и популистичке и десничарско-националистичке снаге које би желеле све осим јачања ЕУ. Упркос свему томе, јака Европа мора бити циљ. У супротном, ми Европљани ћемо изгубити свој значај и изгубити већу битку.

Немачкој је потребно оно што је преостало од Запада и његове либералне демократије како би држава економски, политички и друштвено цветала. Али Немачка није довољно јака (нити жели да буде) како би самостално штитила ове либералне демократије. За Немачку, све ово захтева препознавање и спремност да се промени курс. Истина је, наравно, да се Немачка непропорционално окористила, својим извозима у ЕУ и САД, од либералног поретка који су Американци успоставили Маршаловим планом и потом га бранили 70 година. Током тог периода, Федерална Република Немачка је била и више него срећна да Америка управља њеном одбраном, смањујући своју војску са 500.000 1988. на 180.000 2017. и допуштајући да њена опрема рђа и постаје застарела.

БРОЈНЕ ПУКОТИНЕ
Но, ствари не могу да се наставе овако, јер Америка жели да их мења. И у праву је у томе. Када се размишља о будућим односима са САД, није потребно много да би се увиделе бројне пукотине.

Нова Америка подржава израелску политику насељавања и жели да наметне међународно признање Јерусалима као главног града Израела. Већина Европљана, са друге стране, верује да је ово играње динамитом и склоно је да посматра Палестинце као веће жртве од Израелаца. Европа подржава борбу против климатских промена, док Америка, или макар њена власт, подстиче климатске промене из својих идеолошких разлога. Европа подржава међународне судове, а САД су против њих. Исто важи и за јачање Уједињених нација.

Ипак, остају многа питања у којим је блиска сарадња неопходна.

Први на тој листи је тероризам. Исламска држава и друге терористичке групе не могу бити поражене без трансатлантске сарадње и правог поверења. У распадајућим или неуспелим државама попут Либије, Сирије, Ирака или Авганистана, мир и нови почеци једино могу бити пронађени уз огромне напоре трансатлантске заједнице.

Следеће је глобална економија. Трампове године протекционизма, изолације и казнених тарифа ће се на крају завршити. Тада ће поново бити моменат за олакшање трговине и тражење начина за укидање пореских рајева, а фокус ће бити на поштеним радним условима и координисаној регулацији финансијских тржишта.

Потом следе Северна Кореја, Иран и друге државе које желе да постану нуклеарне силе. Тешко је претерати у овоме: трансатлантско савезништво је суштинско када се ради о овом питању. Без заједничких ставова и заједничког притиска нећемо дугорочно постићи ништа да зауставимо пролиферацију оружја за масовно уништење. А ту је и климатска политика. Трамп ће на крају напустити функцију и могуће је да ће се позиција САД тада променити. Европа може мало тога да учини самостално како би спречила климатске промене.

Има један израз, не нарочито леп, који се користи на сеансама за брачне парове код психолога: рад на вези. Звучи као нешто што захтева прави труд – а и требало би. Али такође има и један други призвук – онај о зрелости и рационалности.

Овај чланак је преузет из увода нове књиге главног уредника ,,Шпигла“ Клауса Бринкбаумера под насловом ,,Читуља за Америку: Крај пријатељства и будућност Запада“, која је на немачком језику објављена у марту ове године.

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rs / spiegel.de