Када је претходни пут један амерички председник (Џорџ Буш Млађи) „утврдио“ да један блискоисточни диктатор (Садам Хусеин) поседује „хемијско оружје“, те 2003. године, уследила је брутална интервенција САД и њених савезника и сателита, копнена инвазија праћена масивним бомбардовањем и вишегодишња окупација Ирака која ни дан данас није окончана. Тог 20.марта 2003., коалиција предвођена САД, која је бројала преко 250.000 војника, започела је копнену инвазију на Ирак из више праваца, праћена свесрдно и здушно авијацијом која је засипала ирачки песак својим бомбама.
До 1.септембра рат је био готов, према Бушовим речима, уз минималне војне жртве обе стране (око 170 „коалиционих“ војника и 2.300 ирачких војника) и велике цивилне жртве (бројка ни до данас није тачно позната и утврђена) . Како је рат одмицао, жртве су се гомилале, нарочито цивилне. Ирак се ни дан данас није опоравио од овога, штавише, ситуације је и даље катастрофална, земља подељена у секташким верским ратовима, донедавно је добар део државе био под контролом Исламске Државе, бројне милиције и дан-данас господаре мањим и већим срединама а централна влада у Багдаду је нестабилна али показује знаке озбиљности.
У наредних неколико деценија, то је сигурно, Ирак се неће опоравити од протеклих неколико деценија пуних санкција, ратова, бомбардовања, жртава, разарања.
Други је пример Обаме и Гадафија. Иако је ту амерички председник играо „споредну“ улогу, ипак је битан медијски дискурс за којим је следила интервенција коју су спровеле углавном америчке савезнице Француска, Велика Британија, Италија… уз помоћ и подршку опозиционих трупа на терену. Гадафи, додуше, није имао „хемијско оружје“ али је ипак кршио људска права обичног становништва и био је дугогодишњи диктатор који је морао бити смењен. Довољно за „интервенцију“ , чак и превише кад узмемо у обзир бројне друге случајеве. Операција је трајала око 8 месеци, од 19. марта до 31. октобра 2011. , дакле доста дуже од, поређења ради, операција НАТО против СРЈ које су трајале 78 дана. Није дошло до копнене интервенције због бројног присуства разних оружаних група на терену, од којих су бројне биле обучаване од стране CIA (и наставиле активности по паду Гадафија, све до данашњег дана, „преселивши“ се у мањим и већим групама и у Египат, Сирију, Ирак…све по тренутној потреби газде) , а није ни постојала реална потреба за тим, као у случају Ирака и много веће, озбиљније и снажније армије (која се, изнурена санкцијама, ипак није претерано добро показала у отпору савезничкој коалицији)
Ових дана, када је амерички председник Трамп“утврдио“ да диктатор Башар Ел-Асад поседује „хемијско оружје“ , уследио је више него симболичан одговор „Империје“ ; испаљено је 103 ракете на сиријске војне и цивилне циљеве, од којих је 71 оборена у лету. Од стране сиријске ПВО, махом добијене од Руса, махом совјетске производње. Ни говора о бомбардовању већег интензитета и ширих размера (за сада), а о копненој инвазији верујем да ни највећи амерички јастребови не размишљају озбиљно. Уз то, све фракције и групације про-америчког или макар анти-Асадовског типа су одавно поражене и готово у потпуности елиминисане из Сирије, тако да малтене не би имао ко да дочека „ослободиоце са те стране“ .
У ова три случаја неспорно је неколико аспеката; почев од „савезничке коалиције“ против Садама Хусеина, број „савезника“ у америчким спољнополитичким авантурама полако смањује, што број учесника интервенције против Либије и ове најскорије против Сирије, неспорно доказују. Чак и међу својим „вазалима“ , Американци полако губе подршку за своје спољнополитичке војне „вратоломије“ . Такође је битан и однос других сила о овом питању. Те далеке 1991. године када су САД први пут краткорочно интервенисале против Садама бранећи своју „бензинску станицу“ (Кувајт) , СССР је био пред распадом а Кина фокусирана на своје унутрашње проблеме. Када је дошао ред на СРЈ 1999. , Јељцинова Русија се, сходно своме председнику, мамурна тетурала, бауљала и распадала, неспособна да брине сама о себи а камоли да заштити и сачува СРЈ, а Кина је тек почела да се „отвара“ ка свету. Када је дошао ред на Садама, други и последњи пут, 2003. године, Русија је тек почела да се опоравља, фокусирана на унутрашњу консолидацију и није желела никакву спољнополитичку конфронтацију са Западом, штавише, били су синхронизовани са њима у много случајева а Кина није била претерано заинтересована за Блиски Исток онда (као што је то данас) . Са Гадафијем је 2011. године било колебања али ипак недовољно да Руси пробају нешто озбиљније да ураде, па су тада пустили Гадафија „низ воду“ (да не би морали Асада данас) . Са Асадом је повучена „црвена линија“ у много чему. У Сирији је била једина руска (бивша совјетска) војна база ван Русије, из Сирије се преливао међународни тероризам на Кавказ, са Кавказа су многи Чечени и остали одлазили у редове исламистичких паравојски, са Сиријом је, уз Иран, планиран велики, стратешки битни ток гаса и због ових и бројних других разлога, Руси и Путин су код Сирије пресекли и рекли да је било доста смена режима по жељи Вашингтона и тако су Американци, први пут од Хладног рата, наишли на директну конфронтацију њиховим плановима и замислима. Увек када постоји (потенцијални) хегемон, што су САД неспорно биле од распада СССР на овамо, на готово свим оним тачкама одакле се СССР повукао, једино што га може „умирити“ јесте или супротстављени хегемон, или савез истих. У овој ситуацији, супротстављени „хегемон“ (тек у зачећу свог „хегемонизма“ ) јесте Русија а сви међународни савези које она ствара, та „уравнотежујућа коалиција“ која „прети“ тренутно доминантној. Зато је случај Ирака, СРЈ, Либије и Сирије неодвојиво везан за дилему; има ли кога на међународном плану да се ефикасно и одлучно успротиви њиховим плановима и замислима. Редукција америчког интервенционизма (и у броју интервенција и у њиховом карактеру) свакако имплицира да је стање и унутра и споља по њих – све горе и горе. Али не треба се заваравати и славити пре времена. Империја није поражена, она је само у повлачењу. А империје у повлачењу и опадању су најопасније и најагресивније јер иду на „све или ништа“ да одрже светски „status quo“ у ком су оне доминантне. Срећом, спољнополитичке акције Америчке Империје (макар њен војни део) опадају са протоком времена, што примери Садама, Гадафија и Асада неспорно доказују, што не значи да ће она тако и наставити убудуће или тихо и мирно отићи са „места број један“ у свету.
Мултиполарни свет није ту, он је тек почео да се појављује у назнакама и тек треба да дође, кроз неколико деценија. А ваљало би нам да га дочекамо, здрави и читави. До тад, памет у главу Срби и српски интерес испред свачијих других интереса.
Никола Јовић
