Уништавање Цариграда пре 810 година створило непремостив јаз између истока и запада. Средњовековне формуле Латина и данас се користе као оправдање насиља против Срба и Србије.
НАЈВЕЋИ и најсудбоноснији рат Европе одиграо се 1204, када су у Четвртом крсташком походу Латини, Венецијанци и франачки крсташи освојили и спалили Цариград, сматрају многи научници. Под изговором да „шизматичко“ православно царство приводе правој вери, они су створили понор између источне и западне Европе, између којих стоји нестабилни висећи мостић звани Балкан.
Ове године обележава се век од Великог рата, али научници сматрају да би се требало подсетити и „рата над ратовима“ од пре 810 година, јер се његов религиозни програм доцније преобразио у геополитички програм свих похода на Исток.
– У науци се овакве појаве називају структуре дугог трајања. Сваки поход на Исток оправдава се на исти начин, па су и крајем 20. века у западним медијима коришћене средњовековне формуле као позив на акцију против Срба и Србије. На пример, у емисији Радио Ватикана из 1992. спикер гласила Свете столице каже „Нема договора са Српском православном црквом док је светосавска“. То је суштина и актуелних догађаја у Хагу, који као модерна инквизиција суди „Горском вијенцу“. Још у античком Риму се знало да војна победа није довољна за пораз противника, право освајање обавља се наметањем вредносног система победника као „Божје воље“ – каже социолог др Слободан Вуковић, дугогодишњи управник Центра за социолошка истраживања.
Византолог проф. др Влада Станковић наглашава да је и пре крсташког похода на Цариград вођена дуга пропагандна кампања на Западу.
– Византија је представљана као шизматичка, покварена, окрутна, да би се оправдао рат против ње. Уколико вас то подсећа на садашње време – у праву сте. Историја је врло „плитка“, ништа се суштински није променило. То важи и за геополитички положај Србије, која се судбински везала за Византију – каже др Станковић.
Историчари наглашавају да су напад на Цариград инспирисали лукави трговци и поморци Млечани, да би стекли монопол над трговачким путевима између Истока и Запада.
– Крсташи су успели да освоје престоницу Ромејског царства, јер је оно било ослабљено хиперинфлацијом и грађанским ратовима. Користећи данашње термине, за пад Цариграда и Византије најодговорнији су тајкунски кланови који су урушили државу међусобним борбама – каже др Станковић.
Морално оправдање Латина за незамислив покољ цивила у Цариграду је била борба против православне шизме. Над њиховим зверставима се згрозио чак и тадашњи папа Иноћентије Трећи, из прагматичних разлога, што је остало забележено у његовом писму крсташким вођама. Папа је закључио да после крсташких злочина источни хришћани више неће веровати западним.
Крсташима су греси били опроштени кад су донели благо Цариграда на Запад. Злато које су опљачкали витезови-монаси реда Темплара постало је темељ њиховог банкарства. То богатство је чувано у тешко доступним планинским манастирима-тврђама у Швајцарској. Венеција је изграђена од опљачканих делова цариградских палата. Украдени су и чувена вајарска композиција коња на Тргу Светог Марка, невероватни златни олтар истоимене цркве и непроцењива библиотека. Византијски научници, занатлије и уметници побегли су у Италију доносећи Западу непознату цивилизацију. Тако је почела ренесанса.
– У то време било је уобичајено да пљачка освојеног града траје три дана, а у Цариграду је трајала следећих 57 година. Имајте у виду да је то Други Рим, средиште моћи, културе и архива најписменије државе света. Утицајни монаси фрањевци и бенедиктинци направили су праву инвазију и однели ту непроцењиву библиотеку и архиву на којој се заснива историографија – каже др Станковић.
Британски историчар Ернл Бредфорд оценио је мало дела у историји толико завређује презир као пљачка и разарање Константинопоља.
Подела и раздвајање источне и западне Европе почиње управо од овога што су урадили Венецијанци и крсташи. Последице пада Цариграда 1204. осећају се до данашњег дана. Раскомадавши Источно римско царство, они су не само отворили Турцима пут у Европу, него и посејали семе доцнијег „балканског питања“ – записао је Бредфорд.
С БОСФОРА НА ДРИНУ
– Занимљиво је и индикативно, да и један Семјуел Хантингтон у својој пројекцији конфликтне међуцивилизацијске динамике за 21. век, у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. „Бизант“ је постао синоним за левантинско лукавство и неморалну превртљивост, иако је култура Византије својевремено за неколико копаља надмашивала западноевропску. Недавно је неко духовито приметио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу померила с Босфора на Дрину, у чему су добрим делом и корени српских проблема с Европом – сматра проф. др Дарко Трифуновић.
ПОЛИТИКА ПРОТИВ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
ВЕЛИКА је разлика између оног што о Византији мисле меродавни стручњаци на Западу, који је сматрају једном од најсјајнијих средњовековних цивилизација и онога што о њој из дневнополитичких разлога говоре политичари, каже византолог проф. др Радивој Радић.
– Византија и цео средњи век, па и оновремена западна Европа, прекривени су низом предрасуда и поједностављених негативних оцена. Византија се на културном плану столећима налазила испред осталих делова средњовековног света. Предрасуде о њој су у науци одавно одбачене, али их је као и све заблуде тешко искоренити у потпуности. Попут корова, оне живе у неким полуинтелектуалним круговима – каже др Радић.
