РУСИ У БОКИ КОТОРСКОЈ: Храбри адмирал Сењавин

Протекло је више од 200 година од времена када је први и последњи пут руска флота упловила у Боку Которску. Бокељи и Црногорци су одушевљено дочекали Русе, а адмирал Сељавин је постао прави јунак борби за Боку – одбио је чак и наредбу цара Александра да се из ње повуче након мира са Аустријом.

Промењена ситуација у Јадранском мору крајем 17. века довела је до пада Млетачке Републике, Французи су заузели и Трст, а потом су га вратили уговором Аустрији. У то време у Боки Которској дошло је до унутрашњих неспоразума и несугласица. Када се сазнало за пропаст Млетачке Републике састали су се представнци бокељских општина и донели одлуку да се одупру Французима. Дошло је до поделе у Боки: православна већина је била за то да у Боки Которској буде црногорска власт, део католика је очекивао долазак Аустријанаца, најмалобројнија група је била за Французе.

Окупација Крфа и Јонских острва од Француза узнемирила је становништво Боке, па су Бокељи постали јединствени да их само аустријска окупација може спасити од Француза. Због тога је у Боку упловила аустријска флотила и усидрила се испред Херцег Новог. Флотила је стигла 24. августа 1797. године у Котор, а три дана касније и у Будву.

Сукоб Француза и Аустријанаца спречен је миром у Кампоформију, према коме је Аустрији додељена Бока Которска. Међутим, до мира није дошло због француских гусара, а прикључили су им се и северноафрички гусари, који су потпуно угрозили саобраћај Боке, па су Бокељи тражили од Аустријанаца да штите њихове бродове.

Аустрија је одмах схватила значај поморства и настојала је да добро организује ову привредну грану. Посебан значај придаје се Трсту. Међутим, из личних интереса Аустрија штити и бокељске бродове и за њих успева да извојује султанове фермане који их штите од турских гусара. Бокељско поморство је напредовало. Плови се водама Блиског истока и до севера Европе. У току 1805. године било је 396 бродова дуге и 290 бродова обалне пловидбе. Међутим, и поред тога бокељски поморци нису били задовољни, јер под Аустријом нису имали никакву аутономију. Због тога је било низ побуна, посебно у Грбљу.

У то време Јонска острва, која су припала Француској, заузела је руска флота под командом адмирала Ушакова. У договору са Турском, Јонска острва је руски цар прогласио Републиком седам острва. На овим острвима стално су се налазили руски бродови, а они су са бокељским поморцима били у пријатељским односима.

РУСИ УПЛОВЉАВАЈУ У СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

После заузимања Малте од стране Француза, витезови малтешког реда обратили су се за помоћ руском цару Павлу Првом, који је то искористио и, након договора са Турском, руска ескадра под командом вицеадмирала Ушакова 25. августа 1798. године отпловила је из Севастопоља у Цариград. Ту су формиране руско-турске снаге којима је командовао вицеадемирал Ушаков.

Удружена ескадра од 10 линијских бродова, 12 фрегата и шест брикова кренула је 20. септембра 1798. године према Егејском мору. Већ крајем септембра зазуето је острво Черигоја затим је блокиран Крф. Општи напад на острво почео је 18. фебруара 1799. године. Следећег дана Французи су капитулирали. После тога је успостављена Република Седам Острва, а руска ескадра је на себе преузела задатак чувања те државице.

Ушаков је 14. марта упутио у Црну Гору официра са поруком владици Петру Првом Петровићу с циљем прикупљања података о могућности продора руске војске ка Трсту и Задру. Ушаков је пренео руском цару да ,,су црногорски владика и читав црногорски народ одани руском цару“.

Пошто се есакдра адмирала Ушакова повукла са Крфа 1803. године, на Крфу су биле посадне снаге Руса и тек је руски цар Александар Први наредио 5. јула 1805. године да из Балтичког мора крене у Средоземно море есакдра под командном вицеадмирала Дмитрија Николајевича Сењавина. На Крфу есакдри су се прикључили бродови комодора Грејга и Сорокина, тако да је у саставу било: девет линијских бродова, четири фрегате, пет корвета, седам брикова, четири бригантина, једна шкуна, један слуп, два транспортна брода за превоз јединица копнене војске, један болнички брод и 12 топовњача – укупно 7.908 чланова посаде и 1.154 топа.

Вицеадмирал Дмитриј Николајевич Сењавин рођен је у Русији 1763. године у племићкој породици; 1780. године завршио је курс наука у поморској војној академији и произведен у чин поручника фрегате. Сењавин је био 1788. године ађутант Бокеља, адмирала Марка Војновића. Под његовом командом учествовао је у поморској бици против турске флоте код острва Фидониси. Већ 1788. године као капетан фрегате, Сењавин се одликовао смелим крстарењем дуж обала Анадолије у Црном мору, где је заробио са малим снагама велики број турских бродова.

За те подвиге Сењавин је одликован крстом Светог Ђорђа четвртог степена, орденом који се у Русији давао искључиво за храброст. За време његовог службовања под командом знаменитог адмирала Ушакова, који је био страх и трепет за Турке, он је од свога команданта учио како се побеђује учествујући 1789-1791. године у поморским биткама код рта Калиакрија и другим. Учествовао је 1799. године у заузимању острва Крфа итд.

У току ових догађаја, у Боки је дошло до озбиљних превирања. Некада под заштитом Млетачке Ребулике, Бока није радо прихватала Французе. Да би се одупрли француском нападу, Бокељи су се морали ослонити на помоћ споља, а то је могла учинити само суседна Црна Гора. Бокељи су упутили своје изасланике владики Петру Првом Петровићу Његошу, који им је био верски старешина. Владика им је препоручио да се припреме на отпор. И владика је очекивао да ће Црна Гора бити угрожена ако Французи окупирају Боку. Једина сила која им је могла помоћи била је Русија.

Када је аустријски окружни капетан за Боку саопштио да ће све градове и утврђења предати Французима, Бокељи су одмах упутили делегацију у Црну Гору, па је владика сазвао скупштину, која је донела одлука да се брани Бока од Француза, а пре тога протера аустријска војска.

Пошто је претила опасност од француске флоте, Сењавин је уочио важност Боке Которске, која је пружала његовој ескадри добре услове базирања, а била је и одлична полазна основа за операције у Јадранском мору.

Бокељи су сву наду полагали у Русе на острву Крфу, зато је долазак адмирала Сењавина и његове ескадре на ово острво охрабрио Бокеље и Црногорце. Они су се одлучили да протерају аустријске трупе из тврђава у Боки Которској и да замоле адмирала Сењавина да им буде заштитник. Он је прихватио ову понуду, због симпатија према Словенима, али и због интереса Русије, јер се из Боке чувао и Крф. Због тога је упутио у Боку Которску 9. фебруара 1806. године капетана бојног брода Белиа с једним бојним бродом, две фрегате и две шкуне, као помоћ у случају устанка.

После дефинитивне одлуке Црногораца 16. фебруара 1806. године да помогну Бокељима, у Боки је букнуо устанак под комадном грофова Саве Ивелића и Ђорђа Војиновића. Црногорци су им притекли у помоћ и опсели тврђаве у Боки, под командом црногорског владара митрополита Петра Првог Петровића Његоша. Опседенути на суву у са мора блокирани руским бродовима, Аустријанци су 21. фебруара капитулирали и предали тврђаве. Народ је поздрављао Русе, а Петар Први се обраћао народу речима: ,,Ваша жеља се испунила, јунаци Словени. Ви видите у нашој средини одавно очекивану браћу вашу по роду, вери, храбрости и слави. Свемоћни владар Русије прима нас у број своје деце. Нека је благословена промисао Господа,,.

АДМИРАЛ СЕЊАВИН СТИЖЕ У БОКУ

Долазак адмирала Сењавина у Боку 13. фебруара, на бојном броду ,,Селефајил“, изазвао је необичну радост и усхићење Бокеља. Пуцало се из пушака, пловили су чамцима дуж обале и пратили адмирала Сењавина са својом свитом; трговачки бродови су га поздрављали салвама из топова. Црногорци су се спуштали са својих брда да га виде и да му изразе поштовање и љубав. Он је ослободио све Бокеље од дажбина, установио одбрану пловних путева од Трста до Цариграда, што је обновило прекинуту поморску трговину. Бокељи су му ставили на располагање своју војску и своје бродове, па је наоружано око 30 малих бродова, помоћу којих је организована блокада далматинске обале.

Двадесет деветог марта руски бродови су напустили Боку и упутили се ка Колоћепском и Мљетском каналу према Корчули, чија је тврђава заузета десантом након што су бродском артиљеријом ућуткани тврђавски топови. Даља војна акција је обустављена, пошто су Сењавину касно стигле цареве наредбе из Русије.

У мају Сењавин се упутио ка Дубровнику, где се договорио са Дубровчанима о помоћи у случају француског напада на Републику, али Дубровчани нису испунили обећање и, после издаје, Французи су запосели Дубровник, па је овај град постао база француске војске за нападе на Боку.

Добивши одобрење из Москве за даље акције, Сењавин је појачао војску митроплита Петра Првог са Русима и заједничке снаге Руса, Бокеља и Црногораца су кренуле на Дубровник. Први судар словенске војске са Французима догодио се 22. маја код Цавтата. Непријатељ је разбијен. Цавтат су Французи напустили 24. јуна и 3. јула се митрополит Петар са својим и руским трупама приближио Дубровнику. Укупне снаге су се састојале од 1.200 Руса и 3.500 Бокеља и Црногораца. Главна битка отпочела је 5. јула. Са мора је дејствовала руска флота. Словенска војска је опсела Дубровник после жестоке битке, али је стигла царска наредба да се Французима поврати све што им је одузето, па чак и Бока. Сењавин није хтео одмах да изврши ову наредбу.

Војска је напустила опсаду Дубровника, после битке 25. јула укрцавши се на бродове у Грушкој луци. Кад је Сењавин стигао у Боку, затекао је становништво у очају, које је сазнало о наредби цара Александра Првог. Многе су се породице иселиле из Боке на Крф.

ХРАБРИ АДМИРАЛ НИЈЕ НАПУСТИО БОКЕЉЕ

Савременик тих догађаја је писао: ,,Лична сигурност адмирала Сењавина и компликована међународна ситуација захтевали су од адмирала Сењавина да одмах испуни цареве наредбе; с друге стране – очајање, одлучност и пропаст целог становништва Боке, оданог Русији као и његова љубав према отаџбини, нагнали су га, да се не жури са извођењем царевих наредби и да чека одговор на свој нови извештај који је послат цару“.

Сењавин је остао с Бокељима. Његов поступак представљао је врхунац врлине, али је он своју самосталну акцију скупо платио.

Руска војска је остала у Боки, а Дубровник је и даље био блокиран руским бродовима. Французи су известили адмирала Сењавина о закључењу мира са Русима, због чега је Русија морала да прекине ратне операције, напусти Корчулу, али је Сењавин одбио да преда Боку Французима. Двадесетог августа стигла је и царева наредба да Сењавин поврати раније заузете територије, јер мир није ратификован. Тако су на задовољство Бокеља почеле поново ратне операције. Французи су протерани са граница Боке. Натерали су их одреди нерегуларне војске под командом грофа Војиновића и црногорских команданата Вука и Ђура. Руски бродови су уништили на рту Оштро француску батерију. Тешке борбе с јачим непријатељем трајале су све до септембра. Французи су и поред почетних успеха трпели велике губитке. Својим безобзирним поступцима пред Херцег Новим изазвали су гнев Бокеља и Црногораца.

У време када су се Црногорци борили против Наполеона у Боки и око Дубровника, док је увелико трајао Први српски устанак, после плана митрполита Срефана Стратимировића о остварењу једне шире заједнице на Балкану, владика Петар Први Петровић је сачинио пројекат о стварању јединствене државе на простору Црне Горе, Боке, Херцеговине и Далмације. По том плану, та држава би се звала ,,Словено-српско царство“, којим би управљао намесник, по националности Рус, а његов помоћник би био црногорски митрополит који би добио звање руског књаза, док би титули сверуског императора требало додати назив ,,славеносрпског цара“. Престоница нове државе би био Дубровник, а у држави би постојале три митрополије: у Задру, Требињу у Котору. Иако је овај план био нереалан, руска влада га је примила к знању, јер су такви пројекти припремили отпор Наполеоновој Француској и стварали услове за рушење Отоманске империје.

Сењавин је поново заузео Корчулу и уништио француску батерију на Брачу. Потом је са својом ескадром стигао у Боку, па на Крф. Тим су се завршила дејства адмирала Сењавина.

С обзиром да Сењавин није извршио царске наредбе из Петрограда, он се изложио царској немилости и поред свих војничких врлина и јунаштва он је изгубио чин и 13 година је гладовао, све до смрти цара Алексанадра Првог. Тек када је на престо ступио Николај Први Сењавину је враћен чин и постављен је за команданта Балтичке флоте, уз надокнаду штете.

Сењавин је умро 1831. године, а император Николај Први лично је командовао посмртном парадом и испратио адмирала до његовог гроба.

Међутим, поред подршке, Црна Гора, а с њом и Бока и Приморје, и њен владика Петар Цетињски имала је проблема поред Турске, Аустрије и Млетачке Републике и са Русијом након убитства цара Павла Првог. Његов наследник Александар занемарио је Црну Гору. У Црну Гору су стизале оптужбе на рачун Владике оптужујући га да се не држи вере, да је заложио нека црквена добра код трговаца у Боки. Он је то заиста и учинио, али да би спасио свој народ од глади. Оптуживали су га да ретко одлази и цркву, да су му манастири опустели…

Русима, односно њиховом цару, одговорили су сами Црногорци бранећи свог Владику. Одбили су да у Боки приме царске изасланике који су имали намеру да Владику укрцају у лађу и пребаце у Русију, па у Сибир. Одговорили су: ,,Наш архијереј није заслужио да би у његовој кући и сопственој независности могао ико с њим тако тирански поступати, јер док смо ми живи никаква људска сила није у стању њему сличну неприлику учинити. Свети оци оптужују нашега владику због лености и мисле да он има ону величину као они у Русији који се возају на позлаћеним кочијама и имају времена да се у светом служењу упражњавају. Тога нема код нас: Наш владика обилази своју паству јашући по беспутним крајевима и с крвавим знојем“. После тога дошло је до бољих односа између Руса и Црногораца.

САДЕЈСТВО РУСКИХ И БОКЕЉСКИХ ПОМОРАЦА

Адмирал Сењавин је планирао акције за онемогућавање француског поморског саобраћаја, па је објављен и проглас о блокади јадранских обала. Напади на француске бродове на отвореном мору нису били проблем за Русе, јер Французи нису имали великих ратних бродова. Проблем је био за нападе на француски поморски дужобални саобраћај, за што су били потребни мањи бродови, које нису имали Руси, али су имали Бокељи. Бокељска флота је крајем 1805. године имала 396 бродова дуге пловидбе (28 нава, 127 брикова, 77 пулака, 26 тартана, 129 пелига и девет голета). Део тих бродова налазио се у страним водама. Сви већи бродови били су наоружани – већином са шест до 28 топова ради одбране од гусара.

Руси су бокељске бродове употребљавали као топовњаче за бомбардовање непријатељских положаја и јединица на обали, за курирску службу, превоз десантних јединица и снабдевање.

Осим непосредног садејства известан број бокељских капетана одазвао се позиву адмирала Сењавина да гусаре у руској служби. Руска команда организовала је гусарство према свим тада важећим правним нормама. Гусарски капетани добијали су одговарајуће писмено овлашћење, тзв. гусарско писмо (гусарски патент). У Херцег Новом установљен је ,,Царски трибунал за гусарски плен“. Гусарски бродови у руској служби били су већином под руском заставом, неки су вијали млетачку или су били без заставе.

После окупације Дубровника од стране Француза, нападани су и дубровачки бродови као и француски бродови. Руси су све заплењене бродове упућивали у Котор, а неке и на Крф. Већина је продата на лацитацији.

Сењавин је од својих команданата тражио максималну активност, тако да ноћ и невреме нису смели бити разлог за прекид акција. У свим акцијама било је веома важно правовремено прикупити податке о покретима и намерама непријатеља, у чему су Русима помоћ пружали становници, који нису били наклоњени Французима.

У првој половини 1806. године руски бродови су извршили низ акција – код Корната, Колочепа, Корчуле, Затона… О нападу гусарских бродова и њиховом броју нема тачних података, али они су десјтвовали 1806. и 1807. године по читавом Јадрану. Гусарска активност уз источну обалу била је израженија, јер су Французи избегавали пловидбу отвореним морем и уз италијанску неразуђену обалу. Према француским изворима, до краја 1807. године било је 66 гусарских напада. По тим подацима заплењено је 63 брода, од њих је 41 одвучен у непознатио место, шест је спаљено, 12 откупљено, два продата, један оштећен, два су опљачкана, а за два нема података.

Гусари у руској служби били су претежно из Боке Которске, мађу њима су позната многа имена – Цичевић Илија из Котора, Црногорчевић Илија из Боке, Герона из Боке, Илић Илија из Доброте, Јерић из Боке, Липовац Шпиро из Боке, Миличевић из Боке… Из података који стоје на располагању види се да су, осим једног, сви из Боке. И француски генерални конзул у Трсту у свом документу наводи гусаре који су дејствовали у Тршћанском заливу, поред имена наводи им и вероисповест и међу њима има и католика и већи део грчке вероисповести, како он назива православце.

Руски ратни бродови заједно са гусарима озбиљно су угрожавали француски поморски саобраћај на Јадрану. Према мишљењу историчара, гусарска активност је чак успешнија од дејстава ратних бродова.

Бошко Антић, контра-адмирал у пензији

Извор: vostok.rs