Из тог рафала је, према његовим речима, примио сигурно десетак метака и истиче да је све изгледало као у филмовима
Зоран Гаврић (48) из Лознице, био је један од бројних Срба који су се борили на Косову током рата 1999. године. Тај догађај му је променио живот заувек. После четири мукотрпне рехабилитације, иако је сто одсто инвалид, успео је некако да настави свој живот и да отхрани двоје деце.
– Шиптарски терористи су ме током рата на Косову ранили са чак 28 метака, био сам сигуран да умирем и молио сам Бога да ми прекрати муке. Уместо тога, он ме је спасао, после 24 тешке операције успео сам да на чудесан начин останем жив – каже он за Информер.
Зоран каже за себе да је светски рекордер и јединствен случај у свету, јер не зна да је ико преживео 28 метака. Овај некадашњи полицајац и командир одељења у СУП-у Лозница присетио се тог 6. априла 1999. године, када је против себе имао ОВК терористу наоружаног са два пуна шаржера муниције, али је на његовој страни очигледно био сам Бог.
– Био сам командир јединице од седам-осам момака и кренули смо у чишћење терена у селу Шипоље, које се налази одмах на излазу из Косовске Митровице, на путу ка Приштини. Наш посао је био да у групама по двоје претражимо сваку кућу, јер су се у њима крили терористи ОВК. Те куће су биле као лавиринти, и када уђете у њих, пратила је опасност да никада више не изађете. Негде око пола један по подне ушао сам у једну кућу и ухапсио двојицу терориста у униформама.
Пошто сам им нашао само једну пушку, послао сам колегу унутра да провери да нема још оружја, а ја сам остао напољу да их чувам. Међутим, из куће са друге стране улице очигледно ме је спазио терориста, који је из свог дворишта испалио пун шаржер од 30 метака у мене – присећа се Зоран.
Из тог рафала је према његовим речима примио сигурно десетак метака и истиче да је све изгледало као у филмовима.
– Када сам напокон пао на земљу, почео сам да се котрљам да му изађем из видокруга. Међутим, он је изашао из дворишта и кренуо ка мени да ме „овери“. Иза себе сам чуо како ставља нови шаржер и помислио сам: „Готов сам, то је то“. Подигао сам ноге уназад на пробам некако да спасем кичму, и онда је уследио други рафал. Када је испразнио тај шаржер, окренуо се и побегао, а ја сам остао у локви крви. Док је пуцао у мене нисам осећао никакав бол, али након десетак-петнаест секунди је почела агонија – рекао је Зоран за Информер.
Убрзо је из куће коју су претресали изашао и Зоранов колега и брже боље позвао и остатак чете како би покушали да му спасу живот.
– Нису могли да ме ухвате ни за руке ни за ноге, јер су биле пуне метака, већ су ме само понели онако као џак. Током извлачења, шиптарски терористи су непрестано пуцали по нама, а ја сам молио моје другове да ме оставе јер сам већ мртав и да извлаче своју главу. Болови су били толико несносни да сам само желео да заувек склопим очи. Последње што сам изговорио је било: „Чувајте ми сина кад порасте“, а онда сам се помолио Богу да ми прекрати муке – истиче Зоран са сузама у очима.
ОПЕТ БИ РАТОВАО
Зоран је малтене у деловима донет у болницу у Косовској Митровици, где је почела дуга борба лекара за његов живот.
– Операција је трајала 12 сати, пошто су меци били свуда по рукама, ногама, леђима и стомаку, а заобишли су само главу и срце. Рекли су ми да их је било укупно 28 у мом телу. После интервенције сам био у коми два дана, а добио сам чак и пет и по литара крви, махом од својих сабораца. После сам превезен у болницу у Нишу, а одатле на ВМА у Београд, где су ме чекала 23 лекара који су ме оперисали још 10 сати. Од тада сам у наредних месец и по дана имао укупно 24 операције, готово сваки дан. После тих интервенција сам лежао у кревету непомичан и гледао у једну тачку и то је период који сам психички најтеже поднео.
Онда је уследила рехабилитација у Бањи Ковиљачи, где сам вежбао дан и ноћ и полако поново почео да стајем на своје ноге. Основни мотив и покретач да издржим све ово било ми је то што су ме код куће чекали жена и двоје мале деце од седам и осам година, због којих сам одлучио да морам да живим – каже Гаврић за Информер.
Истиче да сада хода без штака и констатује да би се увек борио за Србију.
– Не кајем се и ако затреба, опет бих и овако кљакав отишао на Косово и борио се за Србију – каже он.
ЖЕНА ГА ОСТАВИЛА САМ ОТХРАНИО ДВОЈЕ ДЕЦЕ
Четири године након опоравка кад је напокон стао на ноге и на штакама се вратио кући, Зоран је доживео још једну личну драму.
– Када сам напокон помислио да је мојим мукама дошао крај, код куће ме је чекала жена и рекла ми да ме напушта. Уз све то су и син и ћерка остали код мене. Мени је било драго што није одвела децу јер су они разлог мог живљења, али сам се плашио, како ћу ја кљакав да будем и отац и мајка. Нисам знао ништа од кућних послова да радим. Сада имам три унучета, једно од ћерке и два од сина и могу да кажем да сам срећан човек – тврди Зоран за Информер.
Извор: telegraf.rs / Информер
