Ових дана се доста спекулисало о томе да ли су скорашњи и текући протести широм бивше совјетске Јерменије још један пример дестабилизације обојеном револуцијом у режији Вашингтона или се једноставно ради о револту бесног становништва презасићеног дубоком корупцијом и недостатком економског развоја под режимом премијера Сержа Саргасјана. Након неколико дана великих протеста, бивши председник је био принуђен да поднесе оставку 23. априла, након чега је саопштио: ,,Никол Пашињан је био у праву. Ја нисам“. Јерменија је интегрални део руске Евроазијске економске уније и уколико дође под контролу про-НАТО опозиције, биће то стратешки проблем за Москву, најблаже речено. Питање је значајно.
Иронија је да је оно што је номинално изазвало протесте био Саргасјанов покушај да постигне практично исто оно што је Ердоган учинио у Турској, само обрнутим редоследом. Он и његова странка (која ужива парламентарну већину) су успели да лише председнички кабинет готово свих улога осим церемонијалних, док су снагу одлучивања делегирали кабинету премијера. У томе је успео непосредно пре него што је и сам постао премијер. Реакције из Москве на текуће протесте су до сада биле очигледно пригушене, након изјаве да неће бити мешања у унутрашња питања Јерменије.
У овом тренутку, упркос чињеници да је Саргасјан поднео оставку на место премијера и да се није поставио као противкандидат Пашињану на парламентарном гласању 1. маја, Пашињан није успео да придобије већину потребну да постане премијер. У тренутку писања ових редова, он је позвао на тоталну блокаду саобраћаја и владиних зграда ,,мирним чиновима грађанске непослушности“. Маси окупљеној испред парламента је, након што је објављено да није успео да постане премијер, рекао: ,,Сутра креће тотални штрајк. Блокираћемо све улице, комуникације, метро и аеродроме од 08:15h. Наша борба се не може завршити неуспехом“.
ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА?
Који докази упућују на директну интервенцију Вашингтона у земљи од стратешког значаја за Москву? Најпре, имамо утврђено присуство јерменске канцеларије Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша у Јеревану. Како су анти-владини протести расли, 17. априла је неколицина НВО упутила отворено писмо властима са упозорењем да су идентификовали потенцијалне владине саботере протеста и опоменом да они не буду коришћени против мирних демонстраната.
Апел је, између осталих, потписао Хелсиншки комитет у Јерменији, део мреже Хелсиншког комитета који делимично финансира и Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша. Апел је такође потписао и Сорошев Фонд за отворено друштво у Јерменији. Прошлог фебруара је Сорошев ФОД-Јерменија објавио здружени пројекат са ЕУ намењен ,,приступу према омладини, младим активистима и новинарима. Циљ му је да послужи као мост између етаблираних бораца за људска права у Јерменији и млађих генерација активиста заинтересованих за стицање искуства у одбрани права грађана у Републици Јерменији“.
Још један потписник апела јерменској влади је америчка НВО која себе назива ,,Заштита права без граница“. Испало је да не само да је и ова НВО финансирана од стране Сорошевог ФОД-Јерменија, него и од ЕУ и Стејт департментовог USAID, који сам у својој најновијој књизи ,,Судбинска предодређеност: Демократија као когнитивна дисонанца“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) описао као ентитет пречесто везан за операције промене режима и обојене револуције којим прибегава америчка влада.
Чињеница да су Фонд за отворено друштво у Јерменији и други потписали такву изјаву – директно повезану са догађајима који се одвијају на улицама Јеревана – наговештава да њихово интересовање за растуће протесте није само академско.
Шта је са улогом другим америчких НВО у Јерменији? Водећа америчка НВО за смену режима, Национална задужбина за демократију (National Endowment for Democracy – NED), створена осамдесетих да, према речима једног од њених оснивача Алана Вајнштајна, ради оно што је некада тајно радила CIA, је постала много затворенија за давање новчаних грантова. Упркос томе, нека истраживања откривају да је и NED финансирао бројне програме у Јерменији, од промоције владавине права и одговорности владе у Јерменији, до програма за јерменске новинаре из 2017. којим се ,,показује како Грузија ужива у користима придруживања ЕУ док Јерменија не убира сличне предности из свог чланства у Евроазијској економској унији“. У једном другом великодушном гранту, NED је 2017. дао више од 40.000 долара, што је лепа сума за ојађену јерменску економију, за финансирање новина ,,Арминијан тајмс“ како би ,,унапредиле квалитет и увећале доступност независних вести“.
Ако на успостављено присуство НВО финансираних из Вашингтона додамо чињеницу да је амерички Стејт департмент активно у контакту са опозиционим лидером Николом Пашињаном током тренутних протеста, постаје још извесније да смо сведоци још једне варијације на Вашингтонову тему обојених револуција. Тридесетог априла, дан пре судбоносног парламентарног гласања, помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Вес Мичел је навео да је иницирао телефонски разговор са послаником странке Грађански уговор, Николом Пашињаном. У свом званичном саопштењу Мичел је рекао да се ,,америчка влада радује тесној сарадњи са новом владом Јерменије, у циљу даљег продубљивања деценијама дугих односа САД и Јерменије“.
Вес Мичел седи на фотељи која је у време Обаме припадала озлоглашеном неоконзервативном изазивачу украјинске обојене револуције – Викторији Нуланд. Чини се да он представља континуитет Нуландове. Мичел је на функцију у Стејт департменту дошао 2017. из нечега што се зове Центар за анализу европске политике (Center for European Policy Analysis – CEPA) у чему је био директор и оснивач. Овде ствари постају интересантне.
CEPA, вашингтонски тинк-тенк основан 2004. у време када су САД биле дубоко умешане у украјинску ,,наранџасту револуцију“, описује своју мисију као ,,промоцију економски живахне, стратешки безбедне и политички слободне централне и Источне Европе са тесним и трајним везама са Сједињеним Државама“. Главни програм CEPA је ,,посвећен надзору и експонирању руских дезинформација у земљама Централне и Источне Европе“.
У ствари, помоћник државног секретара Мичел долази из вашингтонског антируског тинк тенка чији су оснивачи НАТО, америчко Министарство одбране, Национална задужбина за демократију, главни војно-индустријски џинови попут Локид Мартина, Рејтиона, Боинга, ,,Би-И-Еј системса“ и Бел хеликоптера. Упадљиво је да је након чланка објављеног на руском државном медију РТ о финансирању CEPA тај део њиховог сајта нестао у сајбер ништавило.
Поред признатог контакта русофоба Мичела са опозиционим лидером Николом Пашињаном, амерички амбасадор у Јерменији, Ричард Милс, иначе бивши ,,виши саветник за демократију“ (sic) у америчкој амбасади у Ираку, дугује своје радно место Викторији Нуланд за коју се наводи да је довела Милса у Јереван како би помогао да се Јерменија, попут Украјине, одвуче од Русије у америчку сферу утицаја. Милс је играо кључну улогу у реализацији продаје јерменског ,,Воротан-хидро“ комплекса америчкој компанији, што је изазвало неуспели покушај обојене револуције 2015. поводом последичног скока цена струје од 16 одсто. НВО које финансира Америка су тада тврдиле да је главни разлог раста цена Русија, чији Газпром доминира јерменским тржиштем енергената. У то време су се протести ширили употребом хештега #ElectricYerevan на друштвеним мрежама.
Сада све указује на далеко рафиниранији нови покушај америчке обојене револуције, овог пута са кредибилним лидером – четрдесетдвогодишњим новинарем и затворским ветераном ранијих анти-владиних акција, Пашињаном. Пашињан је био довољно опрезан да објави како, уколико постане премијер, неће извући Јерменију из руске Евроазијске економске уније. Првог маја је изјавио: ,,Сматрамо Русију стратешким савезником, а наш покрет не представља претњу томе… Уколико будем изабран за премијера, Јерменија ће остати члан Евроазијске економске уније и ОДКБ“.
У овој тачки је већ јасно да, упркос умирујућим речима Никола Пашињана, јерменски догађаји никако нису добра вест за Москву, којој су директне опције тренутно ограничене.
ЗАШТО ЈЕРМЕНИЈА?
Јерменија је стратешки савезник Москве још од распада Совјетског Савеза 1991. Граничи се са двема непријатељским државама – Азербејџаном и Турском. Остали њени суседи су Иран и Грузија. Са запаљивом ситуацијом у Грузији још од америчке обојене револуције из 2003. у којој је на власт доведен про-НАТО кандидат Михаил Сакашвили, уколико би Јерменија дошла под утицај лидера одлучног да извуче земљу из зависности од Русије, њеног главног трговинског партнера и инвеститора, то би довело до неког облика грађанског рата.
У Азербејџану се већ могу чути гласови који весело ишчекују такав исход. Када је јерменски парламент првог маја одбио да изгласа Пашињана за премијера, азербејџански посланик Гудрат Хасангулијев је упозорио да би ситуација у Јерменији могла да се претвори у грађански рат. Он је инсистирао на томе да Азербејџан мора бити спреман да искористи такав грађански рат као шансу да преузме сецесионистички Нагорно-Карабах чија је популација већински јерменска.
Од кад су Руси издејствовали окончање рата између азербејџанске војске (коју је подржавала Америка) и Јерменије 1994, енклава Нагорно-Карабах се налази у напетом примирју. Оно је накратко прекинуто 2016. када су азербејџанске снаге покушале да војно окупирају Нагорно-Карабах пре него што су натеране да одступе.
Сви докази наводе на закључак да је прљава рука америчких НВО и Стејт департмента умешана у искоришћавање унутрашњег незадовољства у Јерменији како би се додатно ослабила Русија и њена Евроазијска економска унија стварањем немира и хаоса у Јерменији. Да ли је ово тачно показаће се веома ускоро.
Ф. Вилијам Енгдал – саветник за стратешке ризике и предавач, дипломирани је политиколог Принстон Универзитета и аутор бестселера о нафти и геополитици.
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / journal-neo.org
