Неке прошле генерације несумњиво памте серију ‘Сиви дом’, сценаристе Гордана Михића и режисера Дарка Бајића, премијерно приказану релативно давне 1988. Ако ништа друго, макар им је у сећању остала мелодија њене певљиве крилатице ‘Све што желим у овом тренутку’, коју изводи не толико позната група Фар.
Па ипак, чини се да ово, слободно речено, ремек-дело своје категорије, није доживело заслужан број телевизијског репризирања. А засигурно да завређује већу пажњу, и то не само због актуелности своје тематике.
Сценарио од којег би се могао начинити и какав добар роман, снажна егзистенцијална драма са ефектним дијалозима, маестрална режисерска решења која до суптилних танчина осликавају људску психу и општу идеју, сјајне глумачке бравуре наших глумачких првака, многих тада још почетника – све је ово разлог да се серија Сиви дом изнова гледа и анализира.
Идејни сиже: шта нам преставља серија Сиви дом
Најопштије речено, Сиви дом уметнички обрађује проблематику малолетничке деликвенције, тему толико присутну у савременом друштву да свакако заслужује да се о њој изблиза говори. Грађа за сценарио, судећи према медијским изворима, прикупљена је на основу истинитих прича, а уметнички конкретизована кроз прототипну лепезу карактера јунака-носиоца.
Кроз појединачне епизоде ми посматрамо:
- ситног лопова Робију (Бранко Видаковић), који, ипак, није без савести, и његовог нераздвојног друга Петка (Љубомир Тодоровић), као колебљиву личност зависну од вође;
- Микшу (Мима Караџић), бунтовника спремног да подбада на побуну;
- Црног (Бранислав Лечић), у његовој непрестаној борби да сталним бекствима осведочи властиту слободу и индивидуалност;
- Шојку (Зоран Цвијановић), размаженог господичића који поткупљује своје другове;
- Кеца (Душан Петковић), као дечака који се нада да ће проблематична мајка једном доћи по њега;
- Матића (Дубравко Мијатовић) и Савку (Жељка Цвјетан) са њиховом дирљивом љубавном причом;
- Велизара (Никола Којо), прерано одраслог момка и ситног провалника који преузима улогу заштитника своје породице и слабијег друга;
- Шиљу (Жарко Лаушевић), кога јединог већим делом серије пратимо по изласку из дома, у његовим стоичким настојањима да, упркос криминалној прошлости, пронађе нормалан живот…
Са друге стране, кроз прототипне личности васпитача Зеке (Драган Николић) и Белог (Миша Јанкетић) покренуто је опште питање разрешења проблема малолетничке деликвенције, са разореном породицом као својим наличјем.
Све ово преплитање индивидуалних прича, уз конзинстентно чување опште идеје, нуди различите одговоре на антиципирана питања. Полифонија различитих ставовадата је из епизоде у епизоду кроз кратке, ефектне дијалоге и снажне драмске ситуације, чиме читава тематика поприма карактер вишедимензионалности.
Додајмо свему овоме већ поменуте сјајну режију и врхунску глуму, и можемо слободно рећи: ево једног уметничког остварења телевизијске продукције врхунског квалитета! Поткрепимо ове указе неколицином појединачних примера.
Драмски ефектни моменти Сивог дома
Свака појединачна епизода Сивог дома обилује моментима индивидуалне егзистенцијалне драме, којој, осим снажних дијалога, доприноси и радња нешто споријег темпа. Оно што се хтело исказати, исказано је и ћутањем, нервозним добовањем прстима, погледом, или увлачењем дима свегда присутне цигаре.
Могло би се, без претеривања, нашироко писати о уметничком уобличењу сваког појединачног момента. Укажимо зато, макар на неке у којима серија кулминира својом драмском ефектношћу.
Један од таквих момената свакако представља сцена у којој се Црни (Бранислав Лечић) сукобљава са Шиљом (Жарко Лаушевић), и на основу које, заправо, сазнајемо разлог Шиљине одлучности да крене правим путем.
Да би ефектност ове сцене била јаснија, напоменимо да се још у првој епизоди помиње извесни Хоура, бивши штићеник Дома, за којег из приче сазнајемо да је живот завршио у експлозији, по свој прилици суицидно. У дотичној сцени, епизодама касније, Црни, који се налази у бекству, долази код Шиље са предлогом да заједно беже за Италију, и пошто не наилази нажељени одговор, жестоко пребија бившег друга у покушају да изазове реакцију.
У немоћном гневу и уз ударце, Црни тада поставља питање чији одговор пружа један од могућих разлога прекретнице свести младог деликвента:
– Врати! Што не враћаш? Зашто ми то радиш? Тук’о си Агу… Војкета… Бакија… По двојицу, тројицу си шиб’о. Кад си попустио? Кад су Војкета однели у болницу? Кад је Ага остао без ока? Кад је Бакију шикнула крв из ушију, а?
– Кад је Хоура легао на бомбу – одговара тада претучени Шиља, са исцрпљеним погледом и својом стоичком трпељивошћу. – Двадесет и једну годину само мрзим, и ти сад хоћеш да опет почнем. Е па нећу Црни, нећу. Гледај ме, и сећај се.
Овај, надасве, упечатљив дијалог, јасно разоткрива и различите изборе двеју снажних лидерских личности, од којих један доноси усамљеност, а други пут искупљења. Директна паралела са јунацима Злочина и казне да се уочити на овом месту.
Као што, наиме, Раскољников бурно реагује на вест о самоубиству Свидригајлова, јер је то пут којим је могао кренути он сам, на сличан начин на Шиљу утиче смрт дотичног Хоуре. Пут искупљења увек је праћен неправдом, те зато једнаком ефектношћу звечи и сцена у којој Шиља обрушава свој гнев на очуха, али овог пута са циљем да заштити.
Наравно, нису сцене са Шиљом једине које имају такву тежину. Егзистенцијални крик или позив у помоћ, како се још може тумачити, није могао наћи бољи израз од Мишкиног пружању крваве руке на којој је управо пресекао вену, уз очајно и пркосно: На! Нити је општа трагична изгубљеност штићеника Сивог дома могла бити сликовитије приказана него кроз Шојкино убиство васпитача Белог, којим позив за помоћ кулминира у својој снази.
Ова сцена има и посве занимљиву режију. Она започиње почиње Домском журком, и песмом која апсурдно одудара од онога што ће уследити: Калифорнија, то је земља Сунца, где је свако вечно млад…, да бисмо, након убиства, сведочили разговору о Шојкиној судбини, док се он, зурећи тупо у празно, поиграва чепом неке бочице, производећи тако раван, тупи звук: тап, тап, тап… Сјајан невербалан опис унутрашне празнине!
Сиви дом и његова порука
Ово није, у ствари, не би требао да буде затвор – говори психолог придошлици на пријему, а исте речи, праћене туробном музичком позадином, значајно одјекују и у уводној шпици прве две епизоде.
Ако није затвор, шта је? Шта би једна казнено-поправна установа уопште требало да буде, и шта би то требало поправити?
Снажним приказом унутрашњих сукоба, и упућивањем на разорену породицу као свегда присутно наличје младалачког „скретања с пута“, серија Сиви дом пружа снажну поруку– да је малолетничка деликвенција симптом болести једног друштва. А руку под руку са овим смелим и суморним наговештајем, антиципиране су и сукобљене две васпитне филозофије.
Прву, која налаже строгу дисциплину и строги систем кажњавања представља васпитач Бели (Миша Јанкетић).
Другу, која, њој насупрот, подразумева прихватање и разумевање потреба штићеника Дома, заговара свима омиљени васпитач Зека (Драган Николић).
До самог краја серије, самом гледаоцу је остављено на просудбу која је од њих исправна и је ли иједна у свакоме случају применљива. Овој тешко одлучивој ситуацији доприноси и појава младог, и са стварним проблемом тек суоченог васпитача Катића (Борис Комненић), чије неискуство плаћа цену несташлука и тортуре, а који, поражен властитом немоћи, у виду закључка изговара:
Њима је потребно толико тога. И љубави и нежности и поверења и ауторитета ако хоћеш. Јер они су и смрвљени и смождени и за многе од њих нема наде. А ја једноставно немам ауторитета.
Ово њима треба љубави најсликовитије је приказано Шојкиним тупим зурењем у празно након почињеног убиства. Оно је приказано и на другим местима. У општој полифонији изнетих ставова, оно звони као позив и опомена: као један од могућих одговора на невербално изречену констатацију о друштвеној болести.
Сиви дом као сива атмосфера. Сиво, и у смислу да ништа није црно-бело. Сиви дом као Проклета авлија, са властитом специфичном симболиком.
Извор: kultivisise.rs
