У четвртак, 15.марта, навршило се пуних 7 година од почетка грађског (после и међународног) сукоба у Сирији. Оно што је почело као талас грађанских протеста у мору „Арапског пролећа“ , ескалирало је у отворени сукоб између власти Башара Ел-Асада и његове БААС-истичке партије и разних опозиционих група на другој страни, од којих су највеће „Сиријска опозиција“ (кровна организација за бројне опозиционе групе предвођене „Сиријском националном коалицијом“ илити „ Националном коалицијом Сиријске револуције и опозиционих група“ (NCSROF – National Coalition for Syrian Revolutionary and Opposition Forces) , SDF (Syrian Democratic Forces, тзв. Сиријске демократске снаге, подређене Рожави, курдској области на северу државе, највећа војна групација су курдске YPG јединице) , SNC (Syrian National Council, опозициона коалиција, која делује из Истанбула) и бројни други.

Фото: Mikhail Klimentyev/AP/TT
Фото: Mikhail Klimentyev/AP/TT

Оно што је мало познато да је један графит у многоме допринео ексалацији насиља и омасовљавању протеста, а у питању је графит из Дамаска, који је, индикујући на сличне примере пада режима широм северне Африке, гласио: „Ред је на тебе, докторе Башар Ел-Асад!“ , који је написао тада 14-огодишњи Наиеф Абазид. [1]

Иначе, Башар Ал-Асад је син и наследник Хафиз Ел-асада, сиријског државника, премијера (у периоду 1970.-1971.) и председника Сирије (1971.-2000.) , а породица Асад је по вероисповести алавитска, што умногоме даје на значају самом сукобу у Сирији и његовој генези. Алавити (илити нусајрити) су религијска група склона мистицизму, а следе шиитску школу вере дванаесторице. Алавити живе углавном у Сирији, Либану и јужној Турској. Aлавити у Сирији чине мање од 15% од укупног броја становништва, али су несразмерно свом броју заступљени у државним институцијама и структурама, нарочито војним, обавештајним и полицијским, јер је на тим основама првенствено владао и Асадов отац, позитивно дискриминишући своју браћу по вери, јер су Алавити, бејавши бројчано доста мањи од сунитиских сународника, морали да се додатно обезбеде и осигурају од потенцијалног верски мотивисаног насиља. Могло би се рећи да је уочи рата Сирија била секуларна држава, мешаног економског система (са елементима и капитализма и социјализма) у којој су главну реч имали мањински Алавити, Друзи и остале мањинске верске групе на уштрб већинских сунита, који ипак нису били злостављани и угњетавани.

Религијски аспект сиријског сукоба је изузетно битан јер је он одредио  „поделу карата“ пред „коначни обрачун“ ; са једне стране су Асад, алавити, Друзи и остале (нарочито хришћанске) мањине које су из страха од репресије радикалних елемената код сунита, пришле актуелном режиму и са друге бројне фракције и групе већински сунитских муслимана. Ово је нека „основна“ , елементарна подела из које мање-више и проистичу све друге и све остале. Иако има и случајева да сунити ратују раме уз раме са Асадом и обрнуто, поделе углавном иду по верској линији, тако условљавајући основне детерминанте конфликта. Био би ред да сада наведемо хронолошки и по целинама, најбитиније догађаје из овог сукоба;

  1. Цивилни протести (март-јул 2011.) – увод у оружани обрачун, „припрема терена“ ,
  2. Оружани одговор власти (јул 2011. –април 2012.) ,
  3. Ескалација насиља (април 2012. – децембар 2013.) ,
  4. Појава Исламске Државе Ирака и Леванта (Сирије) (јануар-март 2014.) ,
  5. Офанзива владиних снага и председнички избори (март-јун 2014.) . У истом периоду бесне конфликти између владиних снага и ИСИЛ-а, долази до интервенције снага САД у курдским градовима Раки и Кобанеу, како би се ове курдске територије сачувале од надируће Исламске Државе. Курди су, били и остали, највернији амерички савезници на терену.
  6. Експанзија Исламске Државе (мај 2015. – септембар 2015.) , масовна територијална проширења ове војне формације у Сирији и нарочито Ираку.
  7. Почетак руске интервенције (септембар 2015.) – на позив легитимно изабраног председника Башара Ел-Асада, руски председник Владимир В. Путин одобрава ангажовање руских ваздушно-космичких снага у Сирији. Иначе, једина совјетска (данас руска) база која је остала на Блиском истоку јесте она у граду Тартусу (морнарички, поморски комплекс) . У међувремену је изграђена и база у месту Хмејмим (ваздушна база), због проширених капацитета сходно потребама рата. До фебруара 2016. траје жестока офанзива руских ваздушних и сиријских (Асадових) копнених снага на положаје Исламске Државе, чије силовито напредовање је заустављено а територија почела да се смањује и урушава.
  8. Делимично примирје и обустава ватре (фебруар 2016. – јул 2016.) – до краја марта, Руси и Иранци ослобађају Палмиру, симбол страдања и античког наслеђа, а руски оркестар у њему држи величанствени концерт у граду маја месеца.
  9. SDF и операција „Штит Еуфрата“ (август 2016. – октобар 2016.) – Курди на северу напредују и освајају све више територија на северу и према Ираку, стварајући тако компактну територију под њиховом контролом. Следи турска операција „Штит Еуфрата“ 24.августа 2016. , са циљем разбијања компактности ове територије. Турске снаге упадају у Јарбулус зону и стварају „енклаву“ (под контролом туркменских милиција, оданих Ердогану) унутар курдске слободне територије.
  10. Руско-иранско-турска обустава ватре (децембар 2016. – април 2017.) – децембра , након 4 године контроле разних исламистичких група и фракција, Алепо, један од најстаријих градова на свету, ослобођен је здруженим снагама Сиријске арапске армије, Хезболаха и руске војске. Пред крај године, 29.децембра, руски председник Путин је огласио обуставу ватре и привремено примирје. Мировни преговори у Женеви су почели 23.фебруара 2017.
  11. Интервенција САД против САА и обнова непријатељстава (април-јун 2017. ) – САД, после низа (неоснованих) оптужби против режима Башара Ел-Асада, да користи хемијско оружје против свог народа (у тренутку када се територија под његовом контролом рапидно шири и не постоји објективно нормалан разлог за тако нечим) , бомбардују томахавк ракетама сиријску ваздушну базу Шајрат 7.априла исте године. Касније је доказано да су Руси знали за ову акцију, тј. да је она изведена у координацији са њима и да је руска ПВО оборила одређени број ракета, тако умањујући штету и сводећи је на минимум, с обзиром да је база у време напада била готово скроз празна. Настављају се борбе око Хаме између владиних снага и побуњеника. Турска авијација бомбардује курске положаје близу Ал-Маликија 24. априла. Турци су иначе, већи (заправо највећи) део свог ангажовања у Сирији посветили борби против Курда, са којима муку муче и у својој држави. Русија, Иран и Турска потписују споразум о „демилитаризованим зонама“ у Сирији , 4.маја 2017., које укључују провинцију Идлиб, део Хомс провинције, Гуту и јорданско-сиријску границу.
  12. CIA прекида обуку, ИСИЛ је поражен, руске снаге остају (јул 2017. – децембар 2017.) – По указу председника Доналда Трампа од 19.јула 2017. , CIA стопира програм обуке и снабдевања „опозиционих“ терористичких група. Није редак случај да је америчко оружје, модерно и веома скупо, често завршавало у рукама екстремиста, који су га отимали или добијали од „умерених“ групација. До средине новембра исте године, ИСИЛ је у потпуности протеран из Ирака. Русија 6.децембра 2017. оглашава да је Сирија у потпуности „ослобођена од ИСИЛ-а“ , који и у току писања овог текста-анализе, контролише свега неколико села, пустињских територија и сл. и једва „преживљава“ , тј. елиминисана је као некадашњи можда и главни војни фактор у овом сукобу.
  13. Напредовање кроз Хаму и нова турска интервенција (јануар 2018. – данас) – током јануара и фебруара владине снаге напредују кроз област Хаму. Турска војска 20. јануара покреће „антитерористичку“ операцију „Маслинова гранчица“ у сврху стављања под своју контролу севера државе, који је под контролом курдских снага. Сиријска ПВО обара израелски авион 10. фебруара, који је ушао у сиријски ваздушни простор, „тражећи“ иранске мете на земљи. Око 21.фебруара креће владина операција ослобођења Гуте (источни Дамаск) , великог упоришта „умерене опозиције“ и борбе за ову четврт трају и данас.

Закључак: Сиријски сукоб је до сада однео преко пола милиона живота и изгнао из државе преко 10 милиона људи, који су уточиште нашли у некој од околних земаља или на Западу. Овај крвави вртлог је највећа трагедија читавог „Арапског пролећа“ , које је лансирано као низ протеста и побуна против устаљених режима широм арапског света, од северне Африке до Ирана. Примарни циљ опозиције није остварен, Асад је на власти и даље, са јаком међународном (и војном) подршком Русије, Ирана и Кине (делимично и прећутно и Турске) , територије под његовом контролом се успешно штите и шире. Примарни циљ Асада је остварен- остао је на власти, држи кључне градове и изворе енергије, има добру међународну „залеђину“ . Примарни циљ Западног и вахабијског блока није остварен, заправо мало који и јесте остварен. Циљеви Ирана, Русије (делимично и Турске су остварени) . Неминовно је да рат улази у последњу фазу, ако се буде наставило до садашњим током, тј. ако дође до његовог проширивања и даље ескалације он ће постати „трећи светски рат“ у малом, јер би то значило отворени рат између Сирије, Ирана, Русије са једне и Турске, Израела, Саудијске Арабије са друге стране, што узев у обзир руски „балансирајући“ чинилац ипак се не чини много вероватно, осим уколико један други, дестабилизујући чинилац, не умеша превише прсте и крене на „све или ништа“ у Сирији, у којој је већ више пута поражен и осрамоћен. Реч је наравно о САД. Израелско-палестински сукоб, рат у Јемену и спор око „иранског нуклеарног програма“ су били у сенци и „пратећи“ догађај сиријског рата, који би могли додатно добити на значају, утичући на сиријски сукоб макар у оноликој мери, колико је он до сада утицао на њих, ако не и више.

Надајмо се да је најгоре већ прошло, али се припремајмо као да најгоре тек долази. Империје на заласку су најагресивније и најопасније.

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Напомене:

[1] http://www.dailymail.co.uk/news/article-4312502/The-boy-anti-Assad-graffiti-changed-world.html