Биле су довољне свега две реченице за агенцију Синхуа да настане историјско саопштење; Централни комитет Комунистичке партије Кине је ,,предложио избацивање одредбе да председник и потпредседник Народне Републике Кине не могу да имају више од два мандата према Уставу“.
Да ли ће то бити потврђено знаће се на крају сесије годишњег Народног конгреса који почиње следеће недеље у Пекингу. Геополитичка ,,мејд ин д вест“ олуја очекивано је уследила, са снажним осудама ,,режима“ и његовог ,,ауторитарног буђења“ и целим спектром демонизације ,,доживотног диктатора“ и ,,новог Маоа“. Отприлике као да се Нови цар спрема да закува моментално покретање Велике глади, Културне револуције и Тјенанмена заједно.
Сад упоредите ту хистерију са речима угледног професора међународних односа на Ренмин универзитету Ши Јинхонгом, који је покушао да уведе дозу реалполитике: ,,Још далеко у будућност Кина ће наставити да иде напред према Сијевим мислима, његовим курсом, његовим водећим принципима и његовим апсолутним вођством“.
СИ ЈЕ СХВАТИО НАМЕРУ АМЕРИКЕ
Капетани индустрије глобалне економије, стари и нови, имају важније ствари на хоризонту од спутавајуће ниске игре демонизације Кине коју играју западни политичари. Турбо-капитализам – са или без ,,кинеских карактеристика“ – нема апсолутно ништа са западном либералном демократијом. Мали кормилар Денг Сјаопинг увео је прави ,,трећи пут“: економску ефикасност упарену са политичком контролом. Денг је, узгред, научио ту формулу од сингапурског властодршца Лија Гуангјаоа – миљеника Запада.
Си би могао да отелотвори реформе које Кина мора да испуни, и то максимално углађено, као што су преко потребна антикорупцијска чистка дуж трулих делова Комунистичке партије, уз паралелно управљање исто тако преко потребном економском реоријетнацијом која би користила, пре свих, руралном пролетеријату.
Осим тога, Си већ на међународном плану предњачи у темама климатских промена, нуклеарне пролиферације, а да и не помињемо прекомпоновање глобалне трговине у глобализацију 2.0.
А то нас доводи до детињастих западних покушаја да исмеју Нови пут свиле, познат као ,,Иницијативу појас и пут“ (BRI), као ,,пренадуван“, што иде заједно са тврдњама да се BRI наводно суочава са ,,глобалном одбојношћу“. То се скоро па квалификује као пусти снови.
Оно што се дешава у стварном свету јесте да Трампова администрација покушава да изгради анти-BRI кроз ,,Четворку“ (САД, Јапан, Индија, Аустралија) – али без транснационалне и трансконтиненталне привлачности коју поседује BRI, да и не говоримо о новцу.
Јапан шушка о 200 милијарди вредном Афро-азијском контраудару. Индија фокусира своју офанзиву на споразум са Ираном да лука Чабахар конкурише Гвадару. Тернбулова администрација у Аустралији се, у својој ,,Белој књизи спољне политике“ из 2017. клади на ангажман САД против Кине. А адмирал Курт Тит, начелник Јужне команде (Southcom), зановета, заједно са другим официрма, да је BRI претња америчком утицају.
Си је, као и руски лидер Владимир Путин, врло јасно утврдио у којем смеру ветар дува у условима кад Вашингтон третира Кину и Русију као ,,ревизионистичке силе“ и потврђене стратешке претње.
ТАНГ ДИНАСТИЈА УПОЗНАЈЕ ПЛАТОНА
Си би сада могао да се претвори у постмодерну верзију просвећеног цара Танга. Али он такође наступа и као отелотворење Платона – краљ-филозоф који влада уз помоћ најбољих и најпаметнијих (у том смислу добар пример је Лју Хеа, директор Канцеларије Централне руководеће групе за финансијска и економска питања и Сијев главни човек за економску политику).
Кинеска комунистичка партија је, попут Платонове Републике, закључила да је тачно како се све своди на управљање. Велико побољшање кинеског економског модела једноставно не може бити остварено пре 2030. Изазови укључују управљање транзицијом државних предузећа, корак ка расту БДП-а додатном вредношћу, организовање Кине као великог потрошачког друштва и обуздавање ширења финансијских ризика. За све ово, конзистентност и контиунитет су кључ.
Си је практично најавио своје главне потезе: кинески сан – Кина као стабилна држава средње класе; BRI као конекторски вектор који интегрише не само Евроазију, него и Африку и Латинску Америку; растући утицај Азијске инфраструктурне инвестиционе банке, као и Шангајске организације за сарадњу; обезбеђивање Јужног кинеског мора, као и увећање присуства не само дуж Индијског океана, него све до Трећег ланца острва (према америчком стратегу Џону Фостеру Далсу, ,,Трећи ланац острва“ протеже се од Алеутских острва до Океаније, а његов кључни део су Хаваји – прим. прев.) како би кинеске линије снабдевања биле заштићене.
И на крају свега тога, Кина успостављена као главна сила у азијско-пацифичкој и ,,индо-пацифичкој“ регији.
Историја ће судити Сију према његовим делима. Остало је пука синофобија.
Пепе Ескобар
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / atimes.com
