Док се Запад окупља око скорашњих оптужби Уједињеног Краљевства против Русије поводом наводног тровања бившег руског војно-обавештајног официра пребеглог на британску страну – Сергеја Скрипаља – изразито је важно истаћи алармантан недостатак доказа.
Такође је важно указати на историју оптуживача који су читаве ратове покретали оптужбама за које је данас потврђено да су међународне лажи.
ИНЦИДЕНТ ,,СКРИПАЉ“
Наводно тровање Сергеја Скрипаља у Салсберију четвртог марта довело је до муњевите ескалације са Русијом. Ни две недеље након напада, премијерка Уједињеног Краљевства Тереза Меј објавила је рок у којем се од Русије захтева да пружи ,,објашњење“ за инцидент за који Лондон директно криви Москву.
Објашњење Кремља је било једноставно – немамо ништа са нападом. Русија је такође понудила помоћ у истрази, тражећи узорке отрова коришћеног у наводном нападу.
Међутим, Велика Британија није доставила никакве узорке наводног отрова – совјетског нервног гаса познатог као новичок – ни Русима на испитивање, нити релевантним међународним организацијама како је то предвиђено Конвенцијом о хемијском оружју.
Уједињено Краљевство такође није успело ни да објасни зашто би Русија извела такав напад – или како је могло да потврди употребу агенса новичок без поседовања самих узорака агенса. Уколико би УК поседовало агенс новичок са којим би могло да упореди узорке узете са места напада, читав основ оптуживања Русије као наводно једине државе која поседује овај гас би се показао као потпуно лажан.
САД И УК СИГУРНО ИМАЈУ ,,НОВИЧОКЕ“
,,Дејли бист“, у чланку под називом ,,Совјетски научник који је направио отров новичок коришћен против Сергеја Скрипаља: Жао ми је“, признаје:
,,Да би премијерка могла да јавно оптужи Русију за коришћење нервног агенса какав је новичок, британске власти би макар морале да имају приступ јединственом хемијском коду новичока – што је легално било могуће упркос Конвенцији о хемијском оружју, услед клаузуле која земљама допушта поседовање узорака за тестирање.
Тестирање новичока, чак и базирано само на формули објаљеној у Мирзјановим мемоарима о његовом раду осамдесетих, јесте потенцијални знак да су Британци можда имали приступ новијим варијантама нервног гаса.“
Гардијан ће такође ово признати у чланку под насловом ,,Нервни агенси новичок – шта је то?„.
,,Чињеница да је толико мало тога познато о новичоцима би могла да објасни зашто је научницима Портон Дауна требало неколико дана да идентификују једињење коришћено у нападу против Скрипаља. Иако су агенси направљени у Совјетском Савезу, друге лабораторије са приступом хемијским структурама би такође могле да их производе.“
Чињеница да је наводни творац новичок агенса – Вил Мирзјанов – пребегао и тренутно живи у Сједињеним Државама наговештава да је Запад имао и знање и средства да створи новичок агенсе за сопствене потребе.
Претпоставка Лондона да је ,,једино Русија“ могла да произведе агенс док креатор новичока живи у САД – а британске лабораторије очигледно имају приступ овом отрову – је очигледно контрадикторна и нечасна.
С обзиром на то да је Велика Британија пропустила да представи било какве опипљиве доказе, укључујући и достављање узорака према обавезама Конвенције о хемијском оружју, све што је светској јавности преостало јесте да размотри извор ових оптужби.
ИСТОРИЈАТ ЛАЖИ О ОРУЖЈУ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ
У уводу у америчку инвазију на Ирак 2003. године, западни медији су глобалној јавности продали причу о ,,оружју за масовно уништење“ (Weapons of Mass Destruction – WMD). Амерички државни секретар Колин Пауел је седео пред Саветом безбедности УН представљајући фабриковани доказ свету како би створио изговор за предстојећу америчку инвазију.
Пауел је тврдио:
Знамо да је Садам Хусеин одлучан да задржи своја оружја за масовно уништење, одлучан је да их направи још. Имајући у виду историју агресије Садама Хусеина, имајући у виду шта знамо о његовим великим плановима, имајући у виду шта знамо о његовим везама са терористима и његовој одлучности да се освети онима који му се противе, да ли би требало да преузмемо тај ризик да он неће једног дана употребити ова оружја у време, на месту и на начин који он одабере, у време када је свет у много слабијој позицији да одговори?
Ипак, након америчке инвазије и потоње окупације Ирака, ништа од овог наводног оружја за масовно уништење није пронађено. На крају су САД и УК постепено почели да признају да су фабриковали доказе, шминкали извештаје, намерно цитирали непоуздане изворе и обмањивали њихове савезнике и цео свет.
Бивши британски премијер Гордон Браун је оптужио САД да су намерно обмањивале УК. У Гардијановом чланку под насловом ,,Гордон Браун каже да је Пентагон обмануо УК поводом разлога за инвазију на Ирак“, признаје се:
,,Америчко министарство одбране је знало да Садам Хусеин није поседовао оружје за масовно уништење али је држало Британију у незнању, судећи по експлозивној новој изјави Гордона Брауна. У невероватној оптужби, бивши премијер саопштава да тајни амерички обавештајни извештај о ирачким војним способностима никада није прослеђен Британији, а могао је да промени ток догађаја. Октриће наводи Брауна на закључак да ‘рат није могао бити оправдан као крајње средство, а инвазија се сада не може посматрати као пропорционални одговор’“.
Други извештаји су покушали да наметну став да су саме САД биле ,,насамарене“ непоузданим обавештајним изворима. Британски ,,Индепендент“, у чланку под насловом ,,Куглица: Како је Америка била насамарена од стране ирачког фантазисте који је желео да сруши Садама“ тврди:
Док је амерички државни секретар Колин Пауел сакупљао своје белешке пред Саветом безбедности Уједињених нација, човек који је посматрао – Рафид Ахмед Алван Ал Џанаби, познат западним обавештајним службама као ,,Куглица“ – добро је знао шта следи. Он је био, на крају крајева, Пауелов главни извор… Све што је рекао о унутрашњем функционисању програма биолошког оружја Садама Хусеина био је излив фантазије – и то намењене да, како сада признаје, сруши ирачког диктатора.
Индепендент, међутим, растеже свој кредибилитет тврдњом да је Ал Џанаби ,,насамарио“ Америку. У истом чланку Индепендента се признаје да Ал Џанаби никада није имао директан контакт са Американцима, упркос томе што су САД базирале своју читаву презентацију пред СБ УН на његовим тврдњама. Недостатак основне опрезности при потврди Ал Џанабијевих признатих лажи не указује на покушај Вашингтона да утврди истину, него на цинични и намерни покушај да је сакрије.
Америка је једноставно нашла било који извор којим је могла да аргументује иначе неосноване оптужбе којим би оправдала иначе неоправдани рат који је давно одлучила да поведе.
На послетку је чак и амерички председник Џорџ Буш признао да није било оружја за масовно уништење. Председник Буш је покушао да окриви фаличне обавештајне податке, али како конекција – или боље рећи дисконекција – Пауел-Ал Џанаби открива, никада и није било икаквих обавештајних података – него једноставних фабрикованих лажи.
КО ЋЕ ОДИГРАТИ УЛОГЕ ПАУЕЛА, БУША И ,,КУГЛИЦЕ“?
Ово нас враћа назад на инцидент ,,Скрипаљ“. Оптужбе британских власти већ сада немају смисла. С обзиром на недостатак доказа са којим УК наступа и потврђену историју британске владе у измишљању доказа поводом употребе WMD како би остварила своје и геополитичке интересе својих савезника, терет доказивања никада и није био на Русији.
Као што су САД и УК учинили у претходници рата против Ирака 2003. године, лавина пропаганде се производи како би угурала свет у табор подршке ко зна каквом давно одабраном курсу деловања који је Запад одлучио да предузме против Русије.
У епилогу било ког правца деловања који УК и његови савезници одлуче да предузму у предстојећим данима, недељама и месецима на основу инцидента ,,Скрипаљ“, ко ће играти улогу ,,Куглице“ који је насамарио Терезу Меј да прави оптужбе у Пауеловом стилу пре објављивања одмазде, у Бушовом стилу?
Разматрајући последице по Запад поводом лажи које су довеле до рата у Ираку и опадања са којим се Запад суочио након деструкције Ирака, шта то западни креатори политике очекују да добију из инцидента вишеструко очигледније намештеног и контрапродуктивног у свету који постаје све скептичнији према њиховим тврдњама и поступцима?
Ипак, оптужбе су озбиљне и припремљени одговори Запада ће без сумње још више угрозити светски мир и стабилност. То што се наводни напад догодио на британској територији значи да – за разлику од Сирије – не постоји СБ УН кроз који Запад мора да прође пре него што преузме ствар у своје руке.
Ова чињеница сама по себи – након година фрустрација пред руском снагом вета у СБ УН поводом Сирије – чини природу инцидента ,,Скрипаљ“ још сумњивијом. Чини се да Велика Британија има пред собом изговор и чист пут ка ескалацији – колико ће далеко она и њени савезници бити спремни да иду њиме остаје да се види.
Тони Карталучи – стручњак за геополитику и писац из Бангкока
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / journal-neo.org
