Пентагон помаже Холивуду да прави паре, а Холивуд заузврат прави ефикасну пропаганду за бруталну америчку ратну машинерију.
САД имају највећи војни буџет на свету који превазилази 611 милијарди долара (заправо се ради о 700 милијарди долара; прим. прев.), што је далеко више од било које друге земље на свету. Америчка војска такође на располагању има и најуспешнији пропагандни апарат који је свет икада упознао – Холивуд.
Још од њихове сарадње на филму ,,Крила“ (Wings) из 1927, који је иначе био први филм који је добио Оскара, војска САД је користила Холивуд да ствара и утиче на свој јавни имиџ у преко 1800 филмова и ТВ емисија. Холивуд је, заузврат, користио војни хардвер у својим филмовима и ТВ емисијама како би направио хрпе новца. У обиљу филмова попут ,,Јединог преживелог“ (Lone Survivor), ,,Капетана Филипса“ (Captain Philips), па чак и блокбастерских франшиза попут ,,Трансформерса“ или филмова о суперхеројима Марвела, DC-a и Икс-мена, дошло је до уступања креативне контроле у замену за вишегодишњу употребу америчке војне опреме.
ТРАМПА КРЕАТИВНОСТИ ЗА ВОЈНУ ОПРЕМУ
Како би остварили сарадњу са Министарством одбране (Department of Defense – DoD), продуценти морају да потпишу уговоре којим се гарантује да ће до екрана и платна стићи само верзије сценарија које одобри војска. У замену за отписивање своје креативне контроле, холивудски продуценти штеде десетине милиона долара буџета које би иначе трошили на унајмљивање војне опреме, војнике који би управљали опремом, као и на таксе за скупе локације снимања.
Капетан Расел Кунс, директор Западне морнаричке канцеларије за информисање, рекао је Ал Џазири шта војска очекује у замену за сарадњу: ,,Нећемо подржати програм који блати униформу или нас представља на компромитујући начин“.
Фил Страб, главни официр за везу Министарства одбране са Холивудом, каже да су смернице јасне. ,,Ако су творци филмова вољни да са нама преговарају како би решили наше бриге поводом сценарија, углавном ћемо постићи договор. Ако нису, творци филмова су слободни да се сналазе без помоћи војске“.
Другим речима, Министарство одбране користи новац пореских обвезника да одабере фаворите. Министарство одбране се не интересује за нијансе, истину или – не дај боже – уметничко изражавање, већ само за подмукли џингоизам (џингоизам је жаргонски израз који означава британску варијанту тзв. ,,ура патриотизма“, обележеног шовинистичким национализмом и агресивном спољном политиком – прим. прев.) којим може да манипулише јавним мњењем у сопствену корист. Језиво је помислити да је Министарство одбране у стању да користи свој финансијски утицај да угуши дисидентске филмове које оцени недовољно позитивним за војску или недовољно проамеричким по било ком основу.
Опасност савезништва између Министарства одбране и Холивуда је у томе што је Холивуд невероватно вешт у стварању забавне проратне пропаганде. DoD се не меша у филмове као што су ,,Ајрон мен“ (Iron Man), ,,Икс мен“ (X-Men), ,,Трансформерси“ или ,,Парк из доба јуре 3“ из забаве. Они то раде јер је то ефектан начин да се психолошки програмирају Американци, нарочито млади Американци, не само да се диве војсци, него да обожавају милитаризам. Ова укорењена љубав према милитаризму има разарајуће ефекте у стварном свету.
Лоренс Суид, аутор књиге ,,Петља и слава: Стварање америчког војног имиџа у филму“ (Guts and Glory: The Making of the American Military Image in Film) изјавио је за Ал Џазиру:
,,Предавао сам историју рата у Вијетнаму и нисам могао да објасним како смо дошли у Вијетнам. Могао сам да дам чињенице, датуме, али нисам могао да објасним зашто. А када сам добио диплому из историје филма одједном сам увидео да људи у Америци никада нису видели како САД губе рат, па када је председник Џонсон рекао да идемо у Вијетнам да победимо, сви су поверовали, јер су 50 година гледали ратне филмове који су били позитивни“.
Како Суид истиче, генерације Американаца су одгајане гледајући Џона Вејна како одважно јуриша по плажама Нормандије у филмовима попут ,,Најдужег дана“, па је тако било лако изманипулисати их да подрже америчке војне авантуре јер су безусловно веровали да је Америка увек добронамерни херој. Били су пелцовани против сумње.
Ова индоктринирана фасцинација изазивачким милитаризмом, призвана холивудским блокбастерима, такође је резултовала тиме да су Американци били својевољно обманути да подрже фарсу као што је рат против Ирака из 2003. године. Психолошко условљавање за подршку рату против Ирака је било у великој мери изграђено на успешним филмовима као што су Спилбергово ,,Спасавање војника Рајана“ (1998) и ,,Пад црног јастреба“ (2001) Џерија Брукхајмера, који су истицали алтруистични амерички милитаризам. Спилберг и Брукхајмер су два холивудска тешкаша које Министарство одбране сматра најпоузданијим сарадницима.
Други пример успеха пропагандног програма Министарства одбране био је узбудљиви агитпроп Тома Круза у блокбастеру ,,Топ ган“ (1986). Овај Брукхајмеров филм је био прекретница у односу DoD и Холивуда с обзиром на то да је стигао у таласу уметнички успешних, анти-DoD, анти-ратних филмова као што су ,,Апокалипса данас“ (Apocalypse Now), ,,Вод“ (Platoon) и ,,Бојеви метак“ (Full Metal Hacjet), који су исказивали америчку поствијетнамску кризу самоуверености. ,,Топ ган“ је био визуелна представа Регановог исфорсираног патриотизма и хладноратовски кинематографски противотров за ,,вијетнамски синдром“.
,,Топ ган“, који би било немогуће снимити без огромне помоћи DoD, је био углађена, двосатна регрутна реклама која је резултовала великим скоком популарности војске у друштву. Са најнижом тачком од свега 50 одсто 1980, подршка јавности за војску је скочила на 85 одсто у време Првог заливског рата 1991. године.
CIA И ХОЛИВУД
Од ,,Топ гана“, пропагандна машинерија DoD је резултовала тренутном подршком јавности за војску од 72 одсто, при чему је Конгрес на 12 одсто, медији на 24 одсто, а чак и цркве на свега 40 одсто. Војска је убедљиво најпопуларнија институција америчког живота. Нема сумње да би и друге институције имале боље рејтинге када би могле да контролишу свој имиџ у јавној сфери.
Није само Министарство одбране то које користи завидни пропагандни апарат Холивуда за своје циљеве… И CIA то ради, користећи филмове да оснажи своју репутацију и искриви историју. Примера ради, док је беснео ,,Рат против тероризма“, CIA је лукаво употребила ,,Рат Чарлија Вилсона“ из 2007 (Charlie Wilson’s War) као дезинформационо средство којим би ревидирала своју прљаву историју сарадње са муџахединима у Авганистану и уместо тога представила себе као херојску, а не безочну.
CIA је такође прикривено помагала филм ,,Zero Dark Thirty” (код нас преведен као ,,00:30 — Тајна операција“) и користила га као пропагандно средство за извитоперење историје и убеђивање Американаца да је мучење добро. Грађа за подршку мучењу из ,,Zero Dark Thirty” је изворно прављена од 2001. до 2010. у хит серији ,,24“, која је такође имала подршку CIA. Тај наратив који промовише CIA-у и праксу тортуре се наставио 2011. у награђиваној серији ,,Homeland”, створеној од истих продуцената који су радили ,,24“, Хауарда Гордона и Алекса Гансе.
Велика успешна прича Холивуда и CIA био је оскаровски филм ,,Арго“ (2012), што је иронично управо прича о сарадњи CIA и Холивуда. CIA је сарађивала са творцима ,,Арга“ како би изменила историјску грађу и унапредила свој имиџ. Чињеница да се ова пропагандна ђавоља работа између DoD/CIA и Холивуда одвија у самопрокламованој ,,највећој демократији на свету“ је иронија која се очигледно изгубила из видокруга оних који су на позицијама моћи са којих од ње извлаче корист, али и међу онима који су њоме циљани за индоктринацију, односно конзументима забаве, углавном потпуно несвесних исте.
Ако је Америка највећа демократија на свету, зашту су њене војне и обавештајне институције толико посвећене тајном манипулисању својим грађанима, и то кроз гушење уметничког неслагања и помућивање истине? Одговор је очигледан… јер да би Американци били убеђени да је њихова земља највећа демократија на свету, неопходно је њима манипулисати, уметничке слободе морају бити угушене, а истина помућена.
У освит америчког пораза у вијетнамском рату, филмска индустрија је цветала интроспективним истраживањем дубљих непријатних истина тог фијаска кроз филмове номиноване за Оскара попут ,,Апокалипсе данас“, ,,Долска кући“ (,Coming Home), ,,Ловца на јелене) (The Deer Hunter), ,,Вод” (Platoon), ,,Бојеви метак“ (Full Metal Jacket) и ,,Рођен 4. јула“ (Born on the Fourth of July), који су сви снимљени без помоћи DoD.
Заглупљујућа бирократија америчке шовинистичке војне агитпроп машинерије сада постаје успешнија у гушењу уметничких достигнућа већ у њиховим колевкама. Са све корпоратизованијим маниром прављења филмова, за режисере је огроман напор да очувају свој уметнички интегритет пред лицем буџетских интереса студија.
У поређењу са поствијетнамским филмовима, након неублажене катастрофе америчке инвазије на Ирак и пролонгиране заглибљености у Авганистану, није дошло до кинематографске ренесансе, већ само до стабилног кљукања неспретно патриотским и од Министарства одбране одобреним проратним баљезгаријама као што су ,,Амерички снајпер“ и ,,Једини преживели“. Оскаровски ,,Катанац за бол“ (The Hurt Locker) из 2008, снимљен без асистенције министарства одбране, био је једини изузетак који се успешно усудио да прикаже неке од непријатних истина америчке несрећне авантуре у Месопотамији.
Председник Ајзенхауер је једном упозорио Американце да ,,се чувају од акумулације нежељеног утицаја, била она са или без намере, у рукама војно-индустријског комплекса“. Ајзенхауерово пророчко упозорење би требало проширити и на војно-индустријски забавни комплекс савезништва DoD/CIA и Холивуда, које је успело у томе да Американце претвори у униформну групу несвесних милитаристичких зилота.
Америка је сада заглављена у перпетуалном циклусу проратне пропаганде, у којем се DoD/CIA и Холивуд удружују у завери индоктринације Американаца да буду ратни хушкачи, а Американци са друге стране захтевају све више милитаризма од њихове владе и индустрије забаве. Покваси. Истрљај. Понови (саркастична метафора која се односи на ситуације у којиме се нека радња аутоматизовано понавља без критичког промишљања; прим. прев).
Пропагандна алијанса DoD/CIA и Холивуда гарантује да ће Американци слепо подржавати још будућих неуспешних ратова и да ће бити вољни саучесници у убијању милиона људи широм планете.
Мајкл Мек Кафри – слободни новинар, филмски критичар и теоретичар културе. Тренутно живи у Лос Анђелесу где води своју школу глуме и консултантску фирму.
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / rt.com
