Како се криза Запада и западног савезништва погоршава и продубљује, тако се све више интензивира одавно генерисани сукоб са Русијом. Тај сукоб је уствари већ прерастао у такозвани хибридни рат против Русије, који, међутим, истовремено разоткрива сву дубину кризе Запада и његову неспособност, па се заплиће у мрежу невероватних лажи, из којих више, како изгледа, нема изласка. Утисак је да је пређена црвена линија, и у овом времену сукоб Запада са Русијом је постао непомирљив и потрајаће још дуго времена, годинама. Кроз ту призму би требало гледати и на бизарни догађај наводног тровања бившег руског обавештајног пуковника и британског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије у енглеском граду Солсберију.
У природи западних друштава, или у природи западног капитализма, је да мора да постоји неки непријатељ, друга страна, и то је једноставно начин функционисања. Што се непријатељ представи као већи, утолико је ефикасност система већа. У модерно време, када је понестало непријатеља, почело се са исламским терористима, инсталиран је „рат против тероризма“, који је био изговор и за серију ратова. И то је у јавности потрошено. Постало је, наиме, јасно ко уствари генерише тероризам, а и ратови су изгубљени, довели су до катастрофе, која је склоњена из јавне комуникације, па је на ред дошао „најпожељнији непријатељ“ – Русија.
То је у основи суштина сукоба са Русијом. Поред природне потребе за непријатељем, актуелни сукоб са Русијом има и неколико других ововремених циљева. Основни циљ је покушај да се спаси западно савезништво у форми у којој је до сада постојало. Запад уствари тражи спас у сукобу са Русијом. Историјским процесом то се савезништво распада и сваки покушај његовог спасавања је узалудан посао, потенцијално трагично губљење времена. Наредни циљ је настојање да се сачува Европска унија. У ЕУ су сви свесни да досадашња форма те интеграције не функционише и да се тај европски блок полако урушава, и то не само због Брегзита, изласка Британије, него суштински, урушио се модел интеграције. Али у ЕУ већ извесно време влада уверење да би ЕУ, упркос свему, могла бити сачувана ако би постојала нека спољна претња. На темељу тог уверења земље Европске уније прихватају сукоб са Русијом.
И то је, међутим, узалудан посао. Велика Британија, која ће за годину дана престати да буде чланица ЕУ, има своје засебне интересе. Одржавање сукоба са Русијом њој обезбеђује место у такозваном безбедном систему Европе и ЕУ што би јој могло омогућити да има утицај на збивања у ЕУ иако није чланица и нема директних обавеза према Бриселу. Уз то, заоштравање односа са Русијом отвара могућност да Америка и даље остаје у Европи и да чак, под изговором „претњи са Истока“, има пресудну реч. А без Америке у Европи Британија би била маргинализована, сведена на њен објективан статус другоразредне европске силе. А уз Америку Британија, као њен адвокат, очекује задржавање утицаја иако није чланица ЕУ. У том смислу, Британија је земља која је, барем у Европи, најзаинтересованија за одржавање и интензивирање сукоба са Русијом.
ЕВРОПСКА УНИЈА И НАТО
Један од кључних инструмената одржавања свих тих амбиција је НАТО, који је задужен за стварање атмосфере страха у јавности и креирања климе сукоба. Наравно, ту улогу не само да је НАТО једва дочекао него је међу најзаинтересованијима. Та огромна машинерија, која је одавно изгубила смисао, опстаје и троши огромне паре управо генерисањем сукоба и стварањем непријатеља за геополитичке циљеве својих финансијера. Поврх свега тога је Америка, која је моторна снага целог пројекта али и у најкомпликованијем положају. Доминантна политичка елита је свесна да се амерички утицај у Европи полако топи, али не жели да изгуби Европу као амерички геополитички инструмент уобличен у Европској унији. Уосталом, европска интеграција је настала по диктату Америке као њен геополитички инструмент у време Хладног рата. Америка дакле жели да на било који начин сачува европску интеграцију, јер без ње она дефинитивно губи Европу. Америци је такође изузетно важно да сачува макар и привид западног савезништва које њој служи као универзално покриће за њене „прљаве послове“ по свету и ратове широм света. У том светлу је изузетно важан и НАТО као једини институционализован облик тог савезништва и као извор великих пара за њену одбрамбену индустрију. НАТО од Америке купује 80 одсто својих војних потреба.
Америка је истовремено наспрам тих амбиција у веома компликованом положају. У америчком естаблишменту, наиме, букти својеврсни грађански рат елита. На једној страни је део елите који жели да настави по старом моделу терорисања и савезника и наводних непријатеља, а на другој је онај који схвата да је тај модел већ увелико коштао и готово унаказио државу и социјалну инфраструктуру и да Америка губи своју моћ. На страни тог другог дела елите је и већинско расположење Американаца, што је на изборима на место председника и довело Доналда Трампа. Али тада поражени део елите се не предаје и у току је грађански рат елита, који пре свега омогућава инерцију досадашњег понашања, а победници на председничким изборима се надају да ће уступцима и прихватањем досадашње спољне политике купити време и на крају некако преокренути ситуацију. То би могла да буде и погрешна рачуница јер у међувремену би тај на председничким изборима поражени део елите, оличен у такозваној „дубокој држави“, могао да направи много штете и једноставно председника Трампа доведе пред свршен чин, као што то показује сукоб са Русијом. Председник Трамп има све мање простора, јер није на време одлучно реаговао.
БРУКА ИЗ СОЛСБЕРИЈА
За те планове и амбиције Запад уствари нема ни капацитета нити довољно јединства, па је комплетну иницијативу преузела Америка, тачније њена „невидљива влада“, познатија као „дубока држава“. Те послове „дубоке државе“ олакшавају чињенице да су њени инструменти и државне безбедносне тајне агенције, али пре свега то што је велики део инфраструктуре безбедносног апарата приватизован, препуштен приватним војним и безбедносним компанијама, које сада већ имају приступ свему ономе што је традиционално било државни монопол. А те приватне агенције зависе од онога ко им плати, па су се „дубокој држави“ отвориле донедавно недоступне могућности. И онда када те приватне агенције изведу тајне операције, легалне власти су доведене пред свршен чин и крећу политичким путем који жели „дубока држава“. Невоља је што је такав систем афирмисао неталентоване људе, па све почиње да личи на слона у стакларској радњи. Уз то, време се променило, па је сада свима све јасно и политичке диктате следе невољно, без довољно енергије и резултат је на крају поражавајући. У поразима се онда прибегава невероватним лажима и све на политичком Западу постаје лаж.
То је реалност, али кључно је питање шта и како даље. Одговор је тешко пронаћи јер Запад ипак нема ни снаге ни потенцијала да изађе из зачараног круга лажи и амбиција без покрића. Арсенал лажи је махом потрошен и јавност више не реагује, као ни већина земаља, али њихова производња не престаје. Случај тровања Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије је врхунац тих неталентованих лажи. Ту више нема никаквог јасног плана, само медијске кампање, саопштења и нове лажи. У том тровању најбизарнија су три детаља.
Британска премијерка Тереза Меј је 12. марта у Парламенту саопштила да је „сада јасно да су Скрипаљ и његова ћерка отровани војним нервним агенсом (отровом) развијеним у Русији“. А онда је два дана касније, 14. марта, лекар консултант, који је за те проблеме водећи стручњак болнице у Солсберију, где се, како се тврди, лече отровани – др Стивен Дејвис – писмом у листу Тајмс саопштио да се у његовој болници ни један пацијент не лечи од „симптома нервног агенса“. Други детаљ је када је 29. марта премијерка Меј у Парламенту изјавила да су шансе да се отровани никада не опораве 99 одсто. А онда је два дана касније болница у Солсберију саопштила да се Јулија Скрипаљ опоравила, да хода, говори и једе. И трећи је саопштење главне британске лаборатије Портон Даун да „нема доказа да је отров дошао из Русије“ иако је британска влада данима тврдила да је руског порекла. Другим речима, повод за демонстрацију и спасавање западног савезништва и интенизивирање сукоба са Русијом је темељен на лажима.
ЈОШ ЈАЧИ ПРИТИСАК НА СРБИЈУ
Требало би ипак подсетити на позадину тог западног савезништва у овом случају. План је био да се то савезништво демонстрира на дводневном самиту ЕУ. Првог дана, међутим, Британија је остала усамљена, само пет земаља, оних у којима је мржња према Русији доминантна државна политика, подржало је Лондон и нико више. Када је Британија схватила да је пред понижењем и усамљеношћу, онда је, уз помоћ „дубоке државе“ у Вашингтону, аутора целог пројекта, извршен притисак на председника Трампа. И председник Трамп је потом скоро целу ноћ лично телефонирао лидерима земаља ЕУ и извршио притисак. Сутрадан, другог дана самита, наједном се родила солидарност изражена у протеривању руских дипломата. Све је то на танким ногама.
Спасавање западног савезништва је ипак узалудан посао, само губљење времена са могућим трагичним последицама. У том светлу се често, све чешће уствари говори да ће се ова фаза историје завршити неком врстом великог светског рата. Историјско искуство сугерише да све ово што се догађа обично води ка оружаном сукобу, али то је у постојећим околностима мало вероватно. Америка је свесна да би рат, у овом случају против Русије, био погибељан, и такав сукоб је мало вероватан. Уз то, Вашингтон је свестан са каквим стварним војним потенцијалима располаже. Ни НАТО нема капацитет за такав рат а још мање Европска унија.
Оно што је у догледној будућности много вероватније је да би рат могао да избије међу западним савезницима, и то онога часа када нека од великих земаља ЕУ искорачи и изађе из наметнуте антируске игре. То ће бити прави проблем за Америку. У међувремену, хибридни рат ће се наставити, међусобне оптужбе и практично психопатска мучења, али без решења. Временом све ће то постати бесмислено јер ће Запад и даље губити свој утицај, посебно ЕУ, а економске кризе ће све више стварати непријатељства међу самим савезницима. Ток савремене историје је једноставно прегазио Запад који је, уместо разумевања, изабрао игнорисање већ видљивог стварања новог мулитполарног светског поретка. Можда је ових дана најбоља илустрација сусрет лидера Турске, Ирана и Русије. Док тројица лидера договарају политику на Блиском истоку, и то без присуства Запада, за то време Запад се забавио измишљањем нових лажи како би потиснуо оно што је претходно слагао.
И на крају шта све то значи за Србију? Прво, западна политика све више личи на ону коју је креирала Аустро-Угарска у последњим деценијама империје, а њу чини схватање да је Балкан још једини простор где велике силе могу да тренирају своју моћ. Друго, Србија је земља која се определила за војну неутралност и има амбицију да буде чланица ЕУ, али уз задржавање блиских веза са Русијом. То је веома деликатан положај, и Србија се већ нашла пред западном уценом да се дефинитивно определи. Како Запад постаје све несигурнији и самим тим агресивнији, притисци на Србију ће бити још већи.
Синиша Љепојевић
Извор: standard.rs
