Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ је био српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац Манастира Света Тројица код Пљеваља.
Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини.
Споменик грофу Сави Владиславићу у Гацку
Почетком 17. века под притиском бегова Ченгићa на властелинске поседе, Сава је са оцем прешао у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки Которској, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић.
Одлази у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао исто разне тајне мисије. Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову јула 1702. године.
На Савин наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донео учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима.
Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом (родоначелник породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој).
Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русији; Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина.
Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.
1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области.
Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавештајне службе, за црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на реци Покривна, и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.
Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Мирорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.
Од царице Катарине је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године. Исте године кренуо је у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до Кјахтинског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. века и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу. Разграничење је потписано 5. априла 1728. на реци Бури.
Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.
Последњих година живота, сломљен смрћу своје три кћери, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицкосавск (данас Кјахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића. Умро је 1738. у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве.
Јован Дучић овим речима започиње писање биографије грофа Саве Владиславића:
Овом књигом враћам Српском народу и завичајној Херцеговини њиховог племенитог сина Саву Владиславића, првог православног Србина, који је после нестанка српских краљева и царева и деспота, као туђи поклисар у мисијама по страним државама, представљао нашу урођену расну обдареност и далековидост.
Дучић наводи још и ово: „За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку нашег тамног XVII столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана… Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате, у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.“
Преузето Глас Москве
