Од 1953. године у Србији се рађа мање деце него што је потребно за просту репродукцију а то је 2,1 дете по жени у фертилном (плодном) периоду. Ипак број становника нам је растао до друге половине осамдесетих година двадесетог века јер смо на основу високог наталитета из претходног периода пад рађања испод стопе одржања просте репродукције дочекали са великим бројем младих људи. Када је нација млада самим тиме је низак и морталитет, односно склапа се велики број бракова па и ако парови имају само једно или двоје деце неко време долази до раста броја становника.
До средине осамдесетих година прошлог века исцрпели смо тај биолошки резервоар. И да није било распада Југославије и ратова отпочео би опадање броја становника. С обзиром да се поменуто десило а било је пропраћено кулминацијом економске кризе и самим тиме драстичним падом стандарда, изумирање је постало још интензивније. И не само то, дошло је до процеса који су у наредном периоду, тј. ономе у коме сада живимо, ствари учинили још знатно горим. Велик број младих се исељавао и они су самим тиме рађали децу и пунили пензионе фондове у иностранству док су њихови родитељи остали да примају пензије и умиру у Србији.
Тако смо дошли до застрашујућег стања да нас годишње умре око 110 а роди се око 65 хиљада. При томе још масовно не умиру велике тзв. бејби бум генерације из послератног периода. После великих ратова долази до снажног скока наталитета. То је природна реакција људи на демографске губитке које су доживели. У складу са тим готов све европске земље су десетак година почевши са 1945. имале наталитетски узлет. Тада се у Србији без Косова годишње рађало око 160 хиљада беба. Довољно је тај податак упоредити са данашњим стањем па да схватимо да ће већ за 5-6 година разлика између броја рођених и умрлих у Србији бити знатно већа него данас.
Тако ће бити чак и ако демографске стимулативне мере које је усвојила влада успеју. Камоли да их није било. Срећом, оне су усвојене. Штавише, држава је њихову примену схватила као приоритет. Да не би остало мртво слово на папиру одмах је формирано и тзв. радно тело, Савет председника републике за подстицај рађања, које ће се бавити праћењем и подстицањем њихове примерене. Србија је коначно схватила да морамо активно и посвећено да се боримо против беле куге.
Никада није касно за то. Али ипак јесте касно да бисмо избегли велику демографску штету. Сада се сам боримо да она буде мања и да наша нација опстане. Да мере нису усвојене већ до краја 21. века становништво Србије би спало на око 2 милиона. Овако имамо реалне шансе да после неког времена дођемо до односа између умирања и рађана који ће омогућити демографску стабилизацију и самим тиме да нас почетком следећег века буде 5 или више милиона. Но, мало је вероватно да можемо да постигнемо драстично више. А не заборавимо сада нас има око 7 милиона док нас је на истом простору пре двадесет година било 8 милиона.
То што нам се дешава данак је деценијске небриге. Код нас врло често гашење пожара почиње када пола улице изгори а не када се он детектује. Тако су многе државе, од Грчке до Русије, почеле да примењују мере подстицаја наталитета још седамдесетих година, када је било јасно да следи пад наталитета. Тадашња чланица СССР – Руска совјетска социјалистичка федерација – током седамдесетих и осамдесетих постигла је значајне резултате материјалним подстицајима рађања. Грчка такође.
Друга страна медаље је колапс који је у сваком погледу наступио у Русији после пропасти СССР и трајао док га Путин није прекинуо. Но, причамо о томе да Србија није обраћала пажњу на демографске негативне трендове и пре економског пада и хаоса са краја двадесетог века. И то без обзира што је на нашем југу, Косову и Метохији, долазило до праве плиме рађања међу Албанцима.
Игнорисали смо рађање проблема још средином педесетих година 20. века као и његово даље генерисање у наредним деценијама, и суочили смо се са демографским шоком. Сада смо се коначно покренули како бисмо опстали. Уверена сам да ћемо у томе успети, али једну стар морамо да схватимо: ове мере не могу да буду само државне. Сви морамо да радимо на стварању погодне друштвене атмосфере за рађање. Од ширења свести о значају повећања наталитета до подстицања, пре свега сопственим делима, позитивног односа према трудницама и породицама са више деце. Сетимо се сви тога када следећи пут видимо трудницу у јавном превозу. За почетак најмање што можемо да учинимо је да јој уступимо место као и да имамо више разумевања за наше комшије са више деце!
Љубинка Весковић
Извор: rtv.rs
