Три дана пре него што ће Хитлер 6. априла напасти Краљевину Југославију и зверски бомбардовати и разорити Београд, самоубиство је извршио председник владе Мађарске гроф Пал Телеки. У писму које је гроф Телеки оставио писало је: „Прекршили смо реч – из кукавичлука (…). Нација то осећа, а ми смо одбацили своје поштење. Стали смо на страну ниткова, јер од тобожњих грозота нема ниједне речи истине. Нити је шта урађено против Мађара, нити против Немаца. Постали смо лешинари, најгаднија нација. Натраг не могу. Крив сам. „Краљевина Југославија и Мађарска потписале су неколико месеци раније, 12. децембра 1940. године, Уговор о вечном пријатељству и миру. Пошто је Краљевина Југославија 27. марта 1941. одбацила Тројни пакт са Силама осовине који је потписан два дана раније у Бечу, Хитлер је наредио да се нападне наша земља. Од Мађарске, као потписнице Тројног пакта, тражено је да се преко своје територије пропусте немачке дивизије, као и да учествује у „казненој војној акцији” против Југославије, а да заузврат добије делове српске земље.
Гроф Телеки није желео да његова земља погази реч и противио се рату. Када је схватио да је мађарски регент Миклош Хорти прихватио немачку понуду одузео је себи живот. Неколико месеци касније немачки пилот Хелмут С. шаље писмо свом рођаку у Хамбургу у коме описује атмосферу у Београду после немачког бомбардовања и уласка окупатора.
„Осећам се као да сам пао падобраном у врашко непријатељско гнездо. Град је разрушен и спаљен. Прљав. Још све мирише на паљевину. Када летим и посматрам из ваздуха ову земљу, изгледа ми врло питома. Али није тако, драги мој Гинтере. Овај град је заиста полудео! Погледи су мрски и изазивачки. То и није чудо, јер смо их страшно удесили бомбардовањем. Али већ два месеца овде праште револвери и горе наши камиони. Не знам шта хоће ти њихови фанатички дечаци када пале новине и гараже или када врше атентате на фелдвебеле. Сви се жале да се непријатно осећају у овом граду. Кад увече излазим из аутомобила, имам осећање као да ће ми сваког часа неки груби Балканац сручити метак у главу. Како би то била глупа смрт, погинути од куршума неког фанатичног националисте. Драги Гинтере, ти си стари ратник, али тако нешто ниси доживео. Неспокојство полако кида живце. Постаје сувише врело у овом граду на југу Европе.”
Између ова два писма догодило се зверско бомбардовање Београда које је извела немачка 4. ваздушна флота под командом генерала Александера Лера. Немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст, на суђењу после рата, изјавио је да је „ваздушни напад на Београд 1941. године имао првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом”. „То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете”, рекао је Клајст.
У том нацистичком политичко-терористичком акту тешко је разорен наш град. Погинуло је 2.274 људи, мада неке процене говоре да је било готово 4.000 жртава. Порушено је 627 зграда, веома оштећена 1.601, а делимично оштећено 6.829. Међу оштећеним зградама нашло се и здање Старог двора, али и Вазнесењска црква у којој је у тренутку бомбардовања било верника. Најзначајнији споменик културе, Народна библиотека, саграђена 1832. године, била је једина у Европи која је била војни циљ. Уништено је око 350.000 књига међу којима збирке турских рукописа, више од 200 старих штампаних књига из периода од 15. до 17. века, старих карата, гравира, уметничких слика и новина, као и све књиге штампане у Србији после 1832. Због овог злочина, као и других које је починио на Балкану, генерал Лер је осуђен на смрт и стрељан 1947. године. Живот овог злочинца, који се школовао у Панчеву и који је одлично говорио српски језик, симболично је завршен у Београду који је хтео да уништи шест година раније. Други светски рат био је тежак период за Београд и Србију. Србија је сведена на територију Београдског пашалука, а у другим деловима бивше Југославије, посебно у фашистичкој НДХ, Срби су систематски убијани.
Немачка није учинила ништа да спречи злочине над Србима и поред драматичних извештаја које су из Загреба слали у Берлин Хитлеров изасланик Глајз фон Хорстенау и немачки посланик Зигфрид Каше. Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан др Херман Нојбахер написао је да усташки злочини „спадају у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје”. Окупирана, разрушена и опљачкана Србија са марионетском „владом” Милана Недића није била у стању да заштити наш народ. За Србе није било места у Хитлеровом „новом светском поретку”. Али, чак и тада, непријатељ нас је поштовао. Доктор Херман Нојбахер у својим сећањима на ратне дане написао је: „Хитлер је био убеђен да ће Срби, чим им се опет пружи прилика, поново бити водећа балканска сила”. „Иза Хитлеровог неповерења према Србима крије се, заправо, његово потајно признање и дивљење према њима”, написао је Нојбахер.
Београд и Србија преживели су нацисте, разарање, убијање нашег народа, па још два бомбардовања у прошлом веку 1944. и 1999. године. Данас, 77 година после априлског бомбардовања и уништавања нашег града, Београд и Србија су поново центар Балкана и водећа земља региона. Зато памтимо 6. април 1941. и сећамо се жртава са дужним пијететом, али своју државу и град градимо како нам се никада не би десило да доживимо такво разарање и рат.
Горан Весић
Извор: politika.rs
