Предсеник Србије Александар Вучић, у изборној ноћи, усхићен због убедљивог тријумфа на београдским изборима, изрекао је очигледну истину, која никако да уђе у опозиционе главе – Србија није твитер. Несхватање ове истине, у великој мери је утицало на зачаурене опозиционе прваке, понесене илузијом да ,,доминација’’ на релативно ограниченој друштвеној мрежи, може бити иоле репрезентативна у Србији – да доживe прави фијаско и отрежњење. Да је фијаско био мањи, можда би се и вадили на наводну крађу, али однос снага је толико очигледан, да ни они нису толико безобразни да резултат оправдавају измишљеним крађама. Можда су управо опозициона недемократичност, нетоленранција на другачије и зачауреност само на друштвеним мрежама и у оквиру истомишљеника, по принципу ја теби сердаре, ти мени војводо – најјаче Вучићево оружје. О чему се ради?
Окренути само једни према другима, они чак и на друштвеним мрежама, искривљују перцепцију и реалан однос снага, што их води у илузију да их има много више и да су значајнији него што јесу. Изразита нетолерантност на другачије ставове, блокирања неистомишљеника, игнорисање потпуно другачијих од себе – они услед тога чак не умеју правилно да измере однос снага ни на твитеру. Да не говоримо, колико су удаљени од процене реалног стања на нивоу Србије и у реалном животу – животу изван твитера. Тек када их изборни резултати отресу, онда крећу да кукумачу и питају се како је могућ овакав резултат, када они ,,не знају никог ко гласа за Вучића’’ и сл. Онда креће дрвље и камење на народ, како је глуп, неписмен, крезуб, сендвичарски, изманипулисан и како овај народ и није за боље – при чему имамо један парадокс да они који би хтели подршку истог тог народа, бесомучно га вређају, не увиђајући да исти тај народ тако још више одбацују од себе. Показало се да тзв. кругодвојкашка елита уопште не разуме ни Београд, а камоли Србију и целокупно бирачко тело за које би требало да се бори.
За разлику од њих, Вучић ништа не препушта случају. Има огромно искуство у изборима, не само да зна менталитет овог народа, већ за разлику од твитераша, кроз многа села је пролазио у прошлости у бројним кампањама, за која они верујем да нису ни чули. Вучић боље осећа потребе грађана Србије, зна како да води кампању и да им се обрати, који језик најбоље разумеју и какву наду треба да им понуди. Не заборавите, да чак и када је редовно губио изборе у радикалима, то је такође била добро организована странка, која је углавном чак и као ,,губитничка’’ имала милион и више гласова и појединачно бивала најјача, али без могућности да формира власт. Трансформација у СНС је донела и много шири опсег гласача – где уз оне националне, и добар део проевропских је почео да порджава ту странку. Огромно вишедеценијско Вучићево искуство у том смислу, не може да се пореди у односу са тзв. утицајним твитерашима и оваква надмоћ је резултат тога. Не може се оспорити оно што Вучић тврди – да иза оваквих резултата стоји и крвав рад – рад на терену, какав вероватно ниједна групација ни странка нема.
Оно што се и овај пут неспорно показало, то је, да и поред озбиљног рада и труда, велике жеље да се добију избори, једна од највећих предности Вучића и власти је очајна политичка конкуренција и опозиција у коју народ нема поверење, па чак и неке који нису баш одушевљени оваквим СНС-ом тера их да гласају власт, или да апстинирају, али никако да гласају против СНС. Овакву опозицију сада би свака српска власт пожелела за себе! Разлог је то што, како рече један добар познавалац овдашњих политичких прилика, буквално све што би се и објективно могло замерити Вучићу, код његове конкуренције је још горе. Резултати београдских избора су и показали, да је Србији најпре потребна нова опозиција. Здрава, конструктивна, неупрљана опозиција, која би била добар коректив и можда некад преузела власт, временом кад сазри. Да би власт била што боља, неопходна јој је што боља конкуренција и квалитетнија опозиција, чега још увек нема ни у траговима, иначе и власт онда почне временом да губи контакт са стварношћу и постаје све бахатија. Зато је национално питање број један – ко и какав ће бити окосница опозиције у годинама које следе. Најбоља ствар ових избора, по мом мишљењу, је што Демократска странка, са свим њеним рецидивима одлази полако у историју. Тадић, Шутановац, Живковић, доживели су прави фијаско. Чедомир Јовановић и Либерално демократска партија, успели су да имају мање гласова од Руске странке или партије грчке мањине. То је дефинитивно најпозитивнија тековина ових избора, која показује, надам се, да је време великог утицаја екстремних аутошовинистичких снага у српском народу, давно иза нас. Наравно да ситуација у медијима, деловима елита и коридорима моћи, није еквивалентна односу у српском народу по том питању, али добро је да су бирачи почистили такве опције и послали јасну поруку. Надамо се да ће лидери оваквих групација извући закључке и поднети оставке или угасити своја, сада већ бесмислена страначка предузећа.
Што се владајуће коалиције тиче, да сам Вучић или неко од лидера СНС, тек бих сад био опрезан и забринут, јер огромно поверење грађана је и огромна одговорност. Ово је можда и историјски максимум СНС, поготово у Београду, и грађани који су у оволикој мери подржали власт, сигурно ће имати и очекивања сразмерно огромном указаном поверењу.
Социјалистичка партија Србије је прошла испод свог уобичајеног нивоа, али се очувала и показала да је СПС, уз одређене осцилације, ипак увек константа(у власти). Резултат Ђиласа, Јанковића и Јеремића је солидан. мада је питање ако се упореди са прошлогодишњим председничким изборима, поготово процентима освојеним на подручју Београда. Показало се, да странка или групација не може да успе уколико не ради на терену, нема финансијских средстава, и друго место ове групације и није изненађење. Ђилас је најавио поход на републику, а остаје горак укус због његовог шиканирања медија и ускраћивања права на присуство конференцији, чак и угледним медијима попут Вечерњих новости. Иронија је, да је у истој ноћи, онај који медије дели на подобне и неподобне, на новинаре више и ниже расе, гуслао о некаквом непостојећем фашизму у Србији –чиме је показао да ће један сегмент његове будуће политике, итекако пливати на таласу управо на изборима ,,масакриране’’ аутошовинистичке опције. Ђилас је сигурно заслужан, и његови партнери, што су такве коалиције испод цензуса, јер имн је отео део бирача, али сигурно да његових скоро 19 посто гласача, нису само такви, већ је шири слој незадовољника који су у њему препознали технократу, менаџера, градоначелника, локалног човека. Остаје да се види, како ће се Ђилас снаћи у дубљим и ширим политичким водама, а његово кратко председавање ДС-ом и недостатак политичке харизме и јасно артикулисане идеологије и програма не обећавају много тога позитивног по њега у том смислу.
Чак 14 листа од 24 је имало мање од један посто, а само 4 од 24 су прешле цензус. Не давимо Београд, обзиром да су први пут изашли на изборе су остварили солидан резултат, док је Бели Прелетачевић осетно пао у односу на прошлу годину, вероватно добрим делом и јер је сатанизован и означен као играч власти. Што се Двери-ДЈБ коалиције тиче, не само да удруживањем није успела да оствари некакав вишак над простим збиром и синергију, него чини се управо супротно – њихов збир је можда и мањи него што би те странке имале да су појединачно изашле. То говори у прилог томе, да овакав експеримент дијаметрално супротних идеолошких групација није успео и да гро чланства и симпатизера није могло да пређе преко тога, чак ни из прагматичних цензус разлога и није прогутала причу о чисто техничкој локалној коалицији без задирања у основе сопствених програма. Остаје нејасно, због чега Двери нису хтеле коалицију са програмски много сроднијом ДСС, која је имала преко један посто самостално – и чини се да би Двери и ДСС удружени имали и синергију као национална опозициона опција и вероватно би прешли цензус. На оба спектра, и на грађанском и националном, постоје овакве дилеме и кајања, али сада им је касно. Вероватно ће и неке тешке међусобне оптужбе падати у данима који следе.
Завидан резултат је остварио Шапић, који је показао да може да се носи као локални момак, али је јасно да је његова прича ограничена на локал и да нема капацитет за нешто много више. Но, свакако може бити пожељан савезник у будућности за оне који би се груписали у одређене блокове, и ако се не издува пребрзо многи ће хтети да га пригрле. Када је реч о десним, националним опцијама, за разлику од грађанских, које руку на срце никада нису биле већинске у главама српских бирача, право је чудо како у Србији, где огроман број бирача нагиње националном – немају типичне представнике. Кључ је наравно у томе, што огроман део десних бирача, још увек верује Вучићу и сигурно је добар део таквих гласао за СНС. Но, чини се да има простора и за артикулацију оних десних снага које не подржавају СНС, али не успевају да се истакну, а пропаст евентуалног савеза ДССи Двери можда најбоље показује тренутну јаловост тог спектра. Српска напредна странка, по дефиницији је ипак кеч ол странка, и сигурно да на нивоу Србије постоји отворен простор за неку чистије конзервативну и десну опцију, која би барем имала стабилан парламентарни статус. Због чега тај потенцијал још увек нико не уме да искористи и попуни празнину, то је сигурно питање које тражи посебну анализу.
Урош Николић
