СРБИ И РУСИ

ЗАЈЕДНИЧКО ПОРЕКЛО

Русију и Србију спајају дуге и нераскидиве везе кроз историјско трајање. Сналазила су их иста историјска искушења, али духовна веза и солидарна узајамна помоћ била је и остала карактеристика њиховог односа, за сва времена. Српски народ је имао непоколебљиву историјску свест да је Русија једина земља која је увек подржавала Србе и у којој су Срби увек гледали свога заштитника и ослободиоца. То се види из народних израза попут ,,мајка Русија“, ,,Руси су наша браћа“, ,,с Русима смо братски народ“ и сличним изрекама што садрже фамилијарну родбинску блискост.

Код тражења историјских веза у даљој прошлости Руса и Срба наилази се на празнине које затамњују поједине периоде и не помињу се у академској историографији.

То постаје јасно из огледа проф. В. А. Чудинова у којем се наводи: ,,Конзистентност историјске слике света. Свакако, веома је пожељно да се главне прекретнице развоја човечанства координирају међу различитим националним историографијама. Строго речено, такав проблем није постојао до периода нововековне историје. Међутим, што се даље од ње удубљујемо у предходне векове, теже је разумети који догађај у којој земљи се догодио раније, а који касније. Ова сагласност окончана је у 17. веку стварањем сасвим рационалног система, према којем је древна Грчка постала прва цивилизована земља на мапи света, а након ње, древни Рим. У 19. веку је испред њих постављена историја Египта и Месопотамије, а у 20. веку је додата је још и Критско-Микенска (савременица Египта, али на територији касније Грчке), и у овом облику се испоставила класична парадигма светске историографије“.(1)

,,Сви остали народи, који су улазили у опсег станишта древног грчко-римске културе, као да су с појавили тек накнадно и у различитом степену су наследили њихову културу. И Русија, наводно, настаје веома касно, и стога није стигла ништа да себи прибави из овога трезора. Наводно, Словени се појављују у 5-6 веку, Руси чак касније, у 9. веку, а та племена (управо племена, док у Европи већ живе цивилизовани народи) долазе однекуда из Азије. Пре уједињења у државу, ова племена живе делом у степама, делимично у шуми, делимично у мочварама (Пољани, Древљани, Драговичи). Класичној слици света ово ни мало не смета, будући да је античка епоха у то доба већ окончана“. (2)

СЛОВЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Савремена историографија спори и нејасно приказује на географским просторима где живе Словени и не даје никакву везу с њиховом културом на тим просторима. Тек новији трендови аутохтонистичке историјске школе и код Руса и Срба материјалним доказима оповргавају такво стање. Руси и Срби су духовно и крвно један народ, јер су до данас очували низ заједничких одлика које немају други народи. Национално и религиозно свесни Руси и Срби вековима представљају јединствени пример толерантности и трпељивости према особеностима других народа који улазе у састав њихове државе. На такво стање у академској историографији с правом указује Анатолиј Кљосов у Осврту на ДНК генеалогију где наводи: ,,Лажна историја мора пасти. Срби и Руси имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци, већ непријатељи, којима је главни циљ био и остао до данас поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века.Добро! Од тога су почели, ,,створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију су формирали Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите основали Келти – Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година“.(3)

Тако, у Русији се налази најстарији локалитет неантропа у Костенки (Маркина Гора) у региону Вороњежа где је пре 50 хиљада година формирана до сада прва материјална култура, затим у Брјанској регији, у Сунгиру 28-20 хиљада година п. н. е. где је пронађен антрополошки тип белог човека – европеида, затим у Курској регији, Јудиново, 14-13 хиљада година п. н. е. На обали Црног мора од VI до V в. п. н. е. основане су грчке колоније од којих су касније настале државе као Скитско и Босфорско царство. Од 552. до 745. године на територији Русије племенски савез Турака оснива Турски каганат, а од средине VII до X в. у доњем Поволожју и северном Кавказу формира се држава Хазарски каганат.

На подручјима где су живели Словени настала је европска цивилизација с линеарним писмом, Винчанском србицом, која је настала пре византијског рачунања времена. Винчанско рачунање времена је прихватило Ромејско царство (Византија) као и средњовековне православне земље. Све повеље и уговори код Словена у средњем веку до реформе календара су датирани ,,византијским” годинама. Година 2016. после Христа је 7524. До реформе календара византијска и православна црква су рачунале време на исти начин,.

Уз Дунав је и значајно праисторијско налазиште Винча код Београда. Винчанско налазиште је богато и препознатљиво по хиљадама малих статуета култног порекла и писмености. Осим у Винчи, истоветно писмо, Винчанска србица, пронађено је на преко 70 локалитета у Србији. Да је Подунавље имало утицај и зрачило културом и на околину може се закључити на основу открића 1961. године Тертеријске плочице у Трансилванији старе око 7.000 година која је исписана Винчанском србицом. То је писмо старих Словена. (4)

Најстарији запис на протословенском језику који је до сада нађен је на глиненој плочици из Тертерије, а прочитао га је Вучић Губеринић. То је обредна плочица из око 5700. године пре Христа.

,,Винчанска писменост шири се просторно и временски 6000 година пре нове ере, а топоними Балкана и Подунавља су предхришћански, опстали и поред великих миграција, српском народу и данас разумљиви. О овоме нам пружају обиље докумената археолошка налазишта на локалитетима Старчево, Гомолава, Винча, Доња Брањевина”.(5)

НАПИСАНО НА КАМЕНУ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ФАЛСИФИКУЈЕ

Натпис кнеза Меше на споменику из 842. год. Текст на каменој плочи Камен из Розете пре Христа најстарији је јеврејски запис. исписан је на три писма и језика, Писмо је древна србица коју су Јевреји египатским хијероглифима, старогрчким примили из Асирије.

Јевреји су примили и словима србице на архаичном прасло-бројчану скалу коришћену у Асирији. Венском а потиче из 196. год.п.н.е.

Француски научник Жан-Франсоа Шамполион (1790–1832), филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије, јер је упоредним преводом текста с камена Ррозете успео да дешифрује египатске хијероглифе, упоређујући грчко писмо с клинастим. Камен из Розете је из птолемејског периода, на којој је исти текст исписан на два египатска писма, хијероглифском и демотичком, као и на старом грчком писму. Направљена је 196. п. н. е. а открили су је Французи за време Наполеонових похода, 1799. године. Како је било нелогично да је исти текст исписан на два ,,египатска писма”, то су др Томе Бошевски и др Аристотел Тентов тај напис протумачили слоговним писмом с линеарним знацима и старим словенским језиком. Дакле, накнадно је дешифрована и варијанта писана најстаријим писмом, србицом.

Ова духовна веза изаткана кроз писмо има дубоку етничку везу за Русе и Србе као и за остале Словене. У историјским списима Словени се називају различитим именима. То су најчешће називи мањих скупина, јер аналисти тога доба нису ни могли знати о бројност и географску распрострањеност те етничке заједнице. Тако аналисти Словене називају Венетима, Вендима, Виндима, Антима, Скитима, Сарматима, Сауроматима, Сорабима, Склавенима, Скитима, Пољанима, Северанима, Вјатичима итд. Историографија наводи да си то биле племенске заједнице на широком простору од Подунавља, Карпата, Црног мора, Балтика, као и река Прут, Дњепар, Волга. Порекло речи ,,Словен“ и међу лингвистима је спорно, јер му је корен ,,слово“, ,,словјани“ и ,,слава“ што може да значи ,,реч“ и оне ,,који знају говорити“ или који су ,,славни“, већ како се који појам тумачи и доживљава код појединих словенских народа.

Анатолиј Кљосов у књизи Порекло Словена методом проучавања ДНК генеалогије разматра и питање језика. Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже да индоевропски језици нису првобитни, већ прасловенски, и сад је сасвим јасно да је то основ и европских језика и санскрита. Много је шири простор где су живели Прасловени, него где данас живе словенски народи и ту је био и њихов језик. (6)

Да је та веза постојала потврђују писмени докази. Најубедљивији до сада је Винчанска србица из 6000 година п. н. е. која се користила на тим просторима. Убедљив доказ за ту тврдњу је Велесова књига којасведочи о настанку, развоју, веровањима и сеобама Словена од средине седмог века пре Христа, па до последње четвртине деветог века.(7) Утоку те дуге историје веза међу Словенима никада није прекинута, јер су знали за заједничко порекло, етничке, крвне, духовне везе и сродство.

Да су Руси и Срби језички и генетски исти народ који поједини савремени научници својатају према данашњим мерилима види се из објашњења одреднице о Етрурцима. Познати професор Чудиновнаводи:,,Заправо, Етрурци су били Источни Словени, етруски језик или ,,етрурска мова“ припада становиништву које је мигрирало из Смоленског и Полотског реона, то јест, углавном Кривича са упливом Белоруса и Пољака. У почетку је он био варијација белоруског језика, али временом стиче јужнословенске карактеристике, губећи деклинације и коњугације.(8)

Када разматра проблематику етрурског језика, проф. Јован Деретић наводи да је то у ствари српски језик. Ово показује да ни угледни научници не могу да ,,поделе“ језик истог народа који је некад био један народ, а језик му је био заједнички.

Веза два народа може да се прати и кроз паралелно посматрање руских и српских јуначких народних песама. Посматрајући те мотиве, лако се може закључити да је то и крвно и језички један народ. Добар основ за то је народно предање које се огледа у истоветним мотивима и руске и српске епике. Овде ћемо указати на подударност мотива у следећим песама: Иван Годинович и Бановић Страхиња; Добриња Никитич и Ропство Јанковић Стојана, као и у другим песмама које су певали на кнежевским дворовима изабрани певачи. Народу пред црквама и на сајмовима те исте песме певали су ,,народни певачи“.

У руским и српским народним песмама, како лирским, тако и епским, море се назива ,,сиње“ а Дунав ,,тихо Дунаво“ што је део општесловенских поетских појмова, што неки тумаче као доказ да је ту колевка Прасловена. Овде треба указати и на истоветност мотива о митским бићима, јунацима натприродне снаге, мудрости и велике моралне чистоте која јасно одваја добро од лошег, као и одлучности жртвовања за праведну ствар, као и када је реч о чаробним коњима, вилама, прекрасним невестама. Дакле, руско-српски народни духовни односи допиру до далеких времена историје када су Словени живели у много ширим просторима но данас.

Тако је и за Источно римско, Ромејско царство немачки историчар Хијеронимус Волф (1516-1580), измислио израз „Византија„ у свом делу Corpus Historiae Buyantinae (Basel, Schweizerische Eidgenossenschaft) 1557. године. Након тога у научним круговима запада је прихваћен термин Византија, што је преузела и остала историографија, иако у историјским списима нигде нема таквог термина, јер су,,Византијци“ себе називали Ромејима, а државу Ромејским царством (Βασιλεία Ῥωμαίων, Василеиа Романион). Очито да је циљ ове промене био да се прекине веза истока с Римским царством, иако је словенски исток био и јесте његов следбеник.

Да се писменост из Подунавља ширила заједно с језиком може да се закључи из рада Светислава Билбије који је етрурско писмо и етрурски језик први дешифровао, пошто је приметио да етрурска слова подсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с десна на лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као и речи у савременом српском језику. Дуго векова етрурско писмо није дешифровано, док С.Билбија није пронашао кључ – српски језик.

Изузетан случај је познат у историји етрусологије. Италијански научник Себастијан Ћиампи (1769–1847)предложио је да се за тумачење етрурских текстова, уместо грчког, латинског и коптског, користе словенски језици. Како је неколико година провео у Варшави и научио пољски, на своје изненађење, уз помоћ пољског језика, почео је не само да чита, него и да разуме етрурске текстове. У Италији је Ћиампи пожурио дасаопшти то откриће колегама етрусолозима. А затим је уследила забрана да се говори било шта на ту тему.Најистакнутији научници Европе, углавном Немци, тврдили су да је ,,одавно“ доказано да су Словени у Европу дошли после VI века, а да су Етрурци постојали пре VIII века старе ере. Дакле, о било каквом словенском корену етрурског језика не може бити речи. Срећом, рад Ћиампија је објављен 1825. и од скородоступан научној јавности.(9)

Анатолиј Кљосов наводи ,,Још снажнији утисак изазива читање етрурских натписа, како у њиховом Етрурском, тако и руском облику. Ови написи указују да Москва, не само да је постојала пре Рима, него су чак по њеном наређењу Етрурци подигли овај град, именовавши га у духу руске традиције (на примјер, Владимир – „владај светом“) Свет (рус. Мир, прим. прев.). Наиме, руска реч, ,,мир“ значи ,,свет“, написана у складу са руском традицијом, према етрурским правилима читања у супротном смеру (мир = рим), али се почела читати као Рим. У Риму који су основали Етрурци, а чији је матерњи језик био руски, или по неком војничком жаргону – етруски језик, дуго се чула руска реч. Тек касније, када су се Латини почели насељавати у Рим, говорећи руски, они су га искривили, прилагођавајући га њиховој фонетици и граматици. “ (8)

Треба истаћи да се до XVI века то писмо звало србица, а тек после тога под утицајем цркве почиње сеназивати ћирилицом. Ово је терминолошко прикривање истине. Назив ,,азбука“ је акростих, који означава прва два слова Аз – ја и Буки – бог. А и сва слова ћирилице имају смислени след, Веди – види, Глагол – говорим (глагољам), Добро – добро, Ест – (ј)есте итд. Винчанско писмо (србица, сада ћирилица) много јестарије од периода Ћирила и Методија, којима се приписује.

Најновија историографија несумњиво доказује да су антички аналисти према неким локалним карактеристикама или према свом нахођењу називали поједине делове народа посебним именима. Карактеристична су најновија истраживања у вези с Хунима. Према досадашњим сазнањима, држава Хуна простирала се од Рајне и Дунава на исток даље од Урала. По досадашњим историјским сазнањима, тако велики народ као да је нестао. Испоставља се да Хуни нису етнички појам, како се досада мислило, већ племенски савез. Историјски Атила (406–453) био је велики кијевски кнез и кнез целе Русије. Отац му се звао Милош, стриц Остоја, брат Влада, а сестра Браница. (10) Историчар Велтман даје преглед података о Атили уз тврдњу да је био кијевски кнез и самодржац целе Русије. Те ставове заснива на извештајима посланства императора Теодосија упућених цару Атили 447. године.(11)

Велика сеоба народа започета у другој половини IV века окончана је тек крајем IX века. Бројни историчари и аналисти пишу о покретима народа, па и о малим скупинама и покретима делова појединих народа. Ниједан запис не помиње сеобу Словена као ни аналисти који су касније преписивали стaрије аналисте. Ниједан од аналиста који су писали о сеобама нису описивали ,,сеобу Словена” и не помињу их, не помињу ни једну битку са староседеоцима. Да се толики милионски народ стварно доселио, морао би да храну узима од других, да ли би ти староседеоци баш давали храну толиким масама, морао би да се води неки рат, битка а то би било забележено.

Видимо да ни у једном делу ниједног аналисте не постоји забележена ,,сеоба Словена”, већ постоји, не у неком историјском спису, него у Порфирогегенетовом делу ,,De administrando imperio” које се први пут појављује у Лиону. 1611. године, по налогу Ватикана кад настаје део под називом О народима. Тај спис нису писали историчари, већ се то писало по неком чувењу, по неким причама, како се тим фалсификаторима и допадало. Спис је био у поседу Катарине Медичи, а превод је на латински сачинио Јохан ван Мејрс 1611. године да би се крајем 1623. нашао у Ватиканској библиотеци.

У преправљеном спису Порфирогенет наводи да су и пре досељавања Авара у Панонији живели Срби, који су се називали Белим Србима, а земља се звала Бела Србија. Кад су се доселили на Балкан 626. године, тражили су од цара Ираклија да им да земљу. Ираклије им даје град Србицу код Солуна, који им се не свиди, па се врате. Треба навести да је у том периоду Ираклије напустио Константинопољ због опсаде града и с војском отишао у Малу Азију. Порфирогенет наводи да су Срби дошли ,,с оне стране Турске”.,,Турском” су стари аналисти називали мађарске територије у Панонији. Неспорна је чињеница да су Мађари дошли из Азије у IX веку. Те чињенице, као и граматичка анализа дела, дискредитују списПорфирогенета као историјски извор. Све указује на дописивање и преправку основног дела у неком од католичких самостана. Основно дело није историјски спис, а дописани је ватиканска верзија преправљања историје као одговор на Краљевство Словена Мавра Орбинија.

Историјски утемељена чињеница је да је прва личност са српских простора која се уздигла на римски царски престо био Трајан Деције. Његова краткотрајна владавина од 249. до 251. године у аналима римске историје описана је као пример војничке части, умерености и врлине. Цар Трајан је рођен у околини Сремске Митровице (Сирмиjумa или Сирбиjумa), у малом месту Будалија или Бубалија (данашњи Мартинци). Отац му је био официр, припадник локалне аристократије. Сам назив места у којем је цар Трајан рођен, указује да је топоним српски, те да су Срби или Словени живели на овим просторима пре Велике сеобе народа, што додатно демантује Порфирогенета. Приликом навођења народа који су се селили у Великој сеоби, други аналисти и други извори нигде не помињу Србе, нити Словене, што директно противуречи тези о њиховом досељавању на просторе Балкана. О постојбини Словена у Подунављу налазимо потврду у Несторовом летопису од почетка XII столећа где стоји ,,кад Волошани нападоше на дунавске Словене“.

Почетком IX века подручје данашње Паноније, где после померања Авара остаје и даље бројна словенска популација, покушавају да запоседну Франци са запада и Бугари с југа. Нешто северније у овом периоду настаје Великоморавска држава која обухвата знатна пространства Паноније.

Указивање на поменуте историјске догађаје јасно сведочи да су у Великој сеоби народа стари аналисти бележили и знатно мање покрете народа на просторима Римског царства и Хелма – Балкана, а да ниједан није забележио ,,сеобу Словена који су преплавили Балкан и Панонију”. Зато Порфирогенетов спис не можеда се прихвати као историјски извор, већ може само да се посматра као подметнути фалсификат. Словенски етнички простори у Европи су били много шири него данас, па се фалсификовањем историјских чињеница заснованих на ,,материјалним доказима“ жели приказати да су Словени привремени ,,гости и дошљаци“ у туђој земљи.

Из књиге ‘МИТАР Б. РАДОЊИЋ: ПОМОЋ РУСА И РУСИЈЕ СРБИМА И СРБИЈИ’

Преузето са: vidovdan.org