„Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда нема“, рекао је пре више од једног века Никола Пашић. Уз ову, доста је позната и она Цвијићева изрека о нашој „кући насред друма…“ која, рекло би се, као ниједна друга, тако јасно и укратко сублимира нашу судбину. Срби су од Стефана Немање до наших дана, увек морали да своје спољнополитичке преференције и акције (неретко и унутрашње) усклађују, усмеравају и синхронизују са замислима и плановима околних „великих сила“ , који су константа на Балкану, рекло би се, одувек, макар једна, често и више њих.
То је био случај увек сем у неколико изузетака. Најсветлији пример међу тим изузецима је свакако онај Цара Душана који је једини, рекло би се, од свих српских владара, имао апсолутно „одрешене руке“ да ради шта и како хоће на спољашњем и унутрашњем плану, не стрепећи сваки час како ће неки његов потез бити протумачен у земљи и/или иностранству и хоће ли навући на себе гнев и одмазду некога моћнијег, јер, моћнијих од њега и није нешто било у периоду његове (нажалост) прекратке владавине.
Стефан Урош IV Душан Немањић, познатији као Душан Силни, владао је као краљ Србије у периоду 1331. -1346. године и као Цар Срба и Ромеја 1346. – 1355. године, што ће рећи да је Србија под њим била царевина свега 11 година, а свеукупно, узев у обзир и владавину његовог наследника, сина Уроша Нејаког 1355. – 1371. године (Стефана Уроша V Немањића) , 21 годину. Што ће рећи да је од свих српских средњевековних држава, дакле у питању је више држава и више стотина година, само једна била царство и то свега 21 годину, али је то било и више него довољно да се код Срба, рекло би се за сва времена, развије „царска („империјална“ , „мегаломанска“ ) свест“ , која је често била афирмативни али исто тако и негативни чинилац у нашем историјском трајању, зависи од случаја до случаја. Што ће рећи да је она пре изузетак који потврђује правило, неголи само правило.
Колико је она била добра у периодима турског ропства, када нас је храбрила да истрајемо у најцрњем периоду нашег постојања, када нас је нагонила у хајдуке и ускоке да би се могли прехранити и борити против окупатора, када нас је надахњивала да се дижемо на устанке и нарочито на Први српски устанак, када ју је Карађорђе, који је живео и владао 350 година после цара Душана, имао пред очима истог тог цара и исто то огромно царство и вођен том визијом, са својим саборцима, трговцима свињама и својим трешњивим топовима, 9 година одолевао једној од највећих империја свих времена и ударио темеље васкрслој српској држави модерног доба, толико је она била лоша када смо вођени нереалном мегаломанијом, притом суочени са стварним и озбиљним претњама, а опијени славом о некадашњем царству и некадашњој величини (коју, рекло би се, никада нећемо обновити у тој мери и на тај начин) , често дубоко и широко испаштали због својих „заблуда“ , мислећи да смо сад (тад) снажни и моћни као што смо били некад у свега 20-ак година наше историје (а и тих 20 година је „упитно“ , пошто је само Душан имао апсолутну контролу и моћ у царству, док је „посртање“ и пропадање кренуло рекло би се одмах по његовој смрти) .
У понедељак, 16.априла, навршило се 672 године од крунисања Душана за цара у Скопљу. То Скопље у ком је Душан крунисан и које му је било престоница неко време, данас је у страној држави, у којој је већина један страни народ који говори нама страни језик. Или се бар труди да то тако представи. За почетак одмотавања тог клупка парадокса које води ка спознаји ситуације у којој се данас налазимо јер само искрено и трезвено установљавање нашег тренутног положаја и позиције нам може помоћи да за почетак престанемо да пропадамо, губимо, умиремо и почнемо да (за промену) растемо, побеђујемо, живимо.
„Срби су мали народ који има менталитет великог народа“[1] , речи су Константина Никифорова, руског историчара, директора Института за словенске студије у Москви, које можда најбоље описују нашу (нарочито данашњу) ситуацију у времену и простору.
Решење за ову дилему, да ли нам царска свест више одмаже или помаже, може се „решити“ тако што је увек носимо са собом, као наши преци у најмрачнијим и најтежим периодима историје, али и да увек имамо на памети то да ћемо ретко (ако икад) имати шансу да је макар у приближној мери материјализујемо и да нам некадашња снага не може служити као уравниловка данас, нити нам опијеност славном историјом може помоћи да побегнемо од изазова и одговорности данашњице. Требамо имати, дакле ту двоструку свест, шта смо били и шта јесмо, ни превише идеалистични, ни превише реалистични, како не би скренули у митоманију или песимизам са друге стране. Јесмо, ми смо наследници цара Душана и нисмо у могућности да обновимо његово царство, нарочито не данас, вероватно никад. Али, између ове две крајности, крије се читав спектар могућности деловања. Кад то откријемо и кад то себи признамо, моћи ћемо да кренемо напред. До тога и без тога, бојим се, остаћемо заглављени „на пола пута“ , између онога што бисмо да будемо (на основу онога што смо некад, макар накратко, били) и онога што јесмо данас (шта „не желимо да будемо“ , а све притом не видећи шта бисмо могли бити).
Никола Јовић
Упутнице:
[1] https://rs-lat.sputniknews.com/intervju/201504091162978/
