Српски народ, невелик по бројности, нашао се у демографском ковитлацу заједно са осталим европским народима. С тим што Велика Британија и Њемачка могу да дограбе неколико стотина хиљада Пољака годишње, а то и раде, како би повећавали наталитет европског становништва на британском и њемачком тлу гдје иначе демографску експлозију доживљавају муслимани. Погледајмо табелу која приказује у којој мјери је на постјугословенском простору српски народ десеткован за само двадесет година.
Будући да на Косову и Метохији живи око 100.000 Срба који су одбили да буду пописани на такозваном „Косову“ (2011), тиме би почетком друге деценије 21. вијека број Срба на постјугословенском простору износио око 7.610.000.
Дакле, декларисаних Срба на постјугословенском простору данас има скоро милион мање него 1991, а недостаје вјероватно и више од милион Срба, посебно ако се узме у обзир да је на посљедњем попису у СФР Југославији било око 700.000 декларисаних Југословена међу којима се крио знатан број Срба или грађана из мјешовитих породица у којима је један родитељ био Србин.
Притом, демографска катастрофа није изазвана ратним губицима српског народа. Укупан број погинулих Срба у ратовима деведесетих био би нешто изнад 36.000 људи што нипошто није могло да утиче на тако драстичан демографски колапс којем смо свједоци данас.
На популациону катастрофу српског народа посебно је утицао одлив неколико стотина хиљада људи у продуктивној животној доби, који су у таласима, од почетка распада СФР Југославије, напуштали српски етнички простор и емигрирали у Западну Европу, Сјеверну Америку, Аустралију и Нови Зеланд. Нажалост, ти таласи још увијек нису утихнули. Наши сународници су своје породице довели у нове средине или су у новим срединама створили породице и добили потомство. Извјесно је да се највећи број њих, скоро сви, неће вратити у српске земље или постјугословенски простор.
Док је у претходној деценији просјечна српска породица у Републици Србији била четворочлана (отац, мајка и двоје дјеце), у овој деценији просјечна српска породица у Републици Србији има само једно дијете односно три члана: оца, мајку и дијете. Разлози за ову појаву су углавном економске природе: проблем запошљавања, слабе плате и стамбена несигурност. Да би српски народ у наредним деценијама остварио демографски пораст, потребно је да српске породице имају најмање троје дјеце.
На нама који смо у српским земљама, у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори, је да пронађемо пут којим ћемо ићи како би побољшали наталитет свог становништва. У овом моменту се чини да тумарамо у магли и потребно је да се прво издигнемо изнад магле како бисмо видјели боља рјешења од ових која сада имамо.
Како убиједити савремене Српкиње да је рађање дјетета Божији благослов, а не пуки пут да се особа „оствари као мајка“? Како убиједити савремене Србе да буду храбрији и да стварају породице упркос очитим економским недаћама, јер ако их не остваре у продуктивном биолошком моменту, можда их никад неће створити? Улога Српске православне цркве у овим изазовима мора бити изричитија и видљивија, чак и партнерска са властима Републике Србије и Републике Српске.
Др Александар Раковић
Извор: in4s.net
