СТЕВО КАЛУЂЕРЧИЋ – Патриота који је задужио српски народ у БиХ

Стево Калуђерчић је био учитељ, приповједач, преводилац, културни, просвјетни и политички радник с краја 19. и почетком 20. вијека. Калуђерчић је по много чему задужио српски народ у БиХ, а поготово Србе у Сарајеву. Дошао је у Босну 1883. године, када је добио посао учитеља у основној школи у Сарајеву. Био је члан већине оновремених просвјетних, хуманих и културних друштава. Памтимо га и као једног од учитеља заслужних за покретање српског књижевног часописа “Босанска вила“.

Стеван Стево Калуђерчић рођен је у Сомбору, 1864. године као син јединац. Основну школу и нижу гимназију (четири разреда) завршио је у родном мјесту, гдје је наставио школовање у Српској учитељској школи, једној од најпознатијих српских школа у Аустро-Угарској монархији. Из ове школе потекли су и Јоаким Вујић, Јован Дучић, Исидора Секулић, др Паја Радосављевић, Никола Кашиковић те многи други. У трећем разреду 1881. године, са неколико својих колега, истомишљеника, незадовољних планом и програмом (који је био по мјерилима Пеште и Беча) организовао је ученички штрајк. Заједно са својим друговима као један од организатора штрајка био је удаљен из сомборске школе, па је школовање завршио у Сремским Карловцима у познатој Карловачкој препарандији. Завршни испит положио је у јуну 1883. године и одмах затим био примљен за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, гдје је стигао почетком септембра исте године.

Допутовао је као један од првих путника новосаграђене пруге Брод-Сарајево коју је аустроугарска власт саградила одмах након окупације БиХ 1878. године. Дошавши у Сарајево смјестио се у близини старе православне цркве (у данашњој Бесариној чикми), гдје је била и Српска основна школа у којој је требао радити.

Стевин долазак у Сарајево спада у период када је српско школство у Босни и Херцеговини преживљавало тешке тренутке. Нова власт је декретом укинула 1882. године једину Српску нижу гимназију у Сарајеву, јер је аустроугарска власт покушала да спријечи развој и манифестацију националне мисли код Срба.

Стево Калуђерчић је у јулу 1883. године изабран за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, а од 1894. године постављен је за учитеља српске Више дјевојачке школе у Сарајеву. Већ 1895. године он је наприје привремени, па онда редовни управитељ српских основних школа и Више дјевојачке школе која се налазила на простору данашњег Економског факултета у Сарајеву. Као педагог, ношен идејама Ђорђа Натошевића, Хаџи Стаке Скендерове и племените Мис Ибри, стално је наглашавао и подвлачио важност образовања жена – будућих мајки.

На овом положају остао је све до 1914. године када је земаљска влада за Босну и Херцеговину затворила све српске школе у Босни и Херцеговини. Послије ослобађања, он је 1919. године враћен у службу као учитељ и директор виших народних школа, а био је и шеф инвалидског одсјека.

ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА И УРЕДНИКА  “БОСАНСКЕ ВИЛЕ“

Стево Калуђерчић је поред Николе Кашиковића првог и дугогодишњег главног и одговорног уредника, био један од оснивача и уредника „Босанске виле”, првог књижевног часописа у БиХ. Први број „Босанске виле” изашао је 16. децембра 1885. године са његовим графичким рјешењем насловне стране.

Лист се одржао све до 1914. године када је забрањен. У редакцијском колегијуму, поред Кашиковића и Калуђерчића, били су и Јован Видић, Божидар Никашиковић, Никола Шумоња, Милица Тодоровић, Наталија Суботић, махом учитељи Српске основне школе. И поред скромног почетка, „Вила” се временом развила у значајан књижевни часопис са угледом и ван босанскохерцеговачког културног простора и тако постала стожер развоја културног живота у Босни и Херцеговини. У „Вили” су сарађивали, и у њој објављивали највећи писци и пјесници тог времена: Силвије Страхимир Крањчевић, Иво Андрић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Тин Ујевић, Светозар и Владимир Ћоровић…

ЛИТЕРАРНИ РАД

Стево Калуђерчић се опробао и у литерарном раду пишући краће приповијетке. „Босанска вила” му је у једном од првих бројева објавила приповијетку „Швабо” (у којој има доста аутобиографског), а након тога и низ других, као што су „Јока”, „Усидјелица” и друге. Приповијетке су му биле превођене и на њемачки језик. У свом литерарном раду био је под снажним утицајем српског реализма, посебно Лазе Лазаревића, а у животу узори су му били Филип Вишњић, Вук Стефановић Караџић и Петар Петровић Његош. Неке од својих приповједака био је принуђен објавити под псеудонимом Каменко Монашевић, јер је критикујући понашање тадашњих виђених људи сарајевског ташлихана дошао под њихов утицај. Тако је приповијетку „Невин страдао” с озбиљно социјалном тематиком био принуђен штампати у Новом Саду у часопису „Стражилово”, пошто је сарајевска „цензура” спријечила њено штампање.

За потребе наставе историје у српским основним школама у БиХ написао је „Историју српског народа”, која је штампана у Мостару почетком 20. вијека. Књига је била уџбеник тог предмета у основним и грађанским школама све до 1914. године. Објавио је и монографију „Национална улога српских школа у БиХ”.

У политичком животу БиХ заузимао је од 1910. до 1913. године положај народног посланика у босанскохерцеговачком сабору. Стево је важност придавао и физичком одгоју омладине. Одмах по оснивању сарајевског соколског друштва „Душан Силни”, које је формирао сарајевски љекар др Милан Јојкић постао је, његов члан-вјежбач, а убрзо затим и предводник.

На положају управитеља српских школа Стево Калуђерчић је остао све до 1914. године када су, након атентата у Сарајеву све српске школе и већина станова угледних сарајевских Срба били демолирани, а школе затворене и забрањене. 30. јануара 1916. године Земаљска влада БиХ је својим актом забранила Стеви Калуђерчићу сваки даљи рад у просвјети, јер је установила да су „мишљење и рад Стеве Калуђерчића, управитеља српско-православих школа у Сарајеву, у опреци са интересима државе”. Истим актом је и пензионисан, а одређена му је „привремена пензија као припомоћ”. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је формирана 1918. године, био је само накратко реактивиран као шеф инвалидског одјељења, да би већ 1925. године отишао коначно у заслужену пензију. Преминуо је и сахрањен на старом православном гробљу у Сарајеву 12.02.1948. године. Сарајевско „Ослобођење” је тада одбило да штампа „In memoriam” који је поводом његове смрти написао његов мађи колега, пензионисани учитељ Стево Правица.

Извори: Матична библиотека Источно Сарајево, Википедија

Приредила: Сања Бајић

расен.рс