Са само девет година, Момчило Гаврић је добио чин каплара. Две године касније, на Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић је био шокиран када је видео униформисаног 11-годишњег дечака, али када му је објашњено како је дечак доспео ту где је, војвода га је унапредио у поднаредника.

Није ништа чудно да Срби заборављају оне који су им се нашли у неком тренутку када им је то било потребно. Напротив, то је постала симптоматична појава, и иде са мотом: “Док ми требаш супер си, а после није битно шта се дешава са тобом, важно је да је мени добро”. Поменута крилатица може се применити и на најмлађег подофицира у свету из Првог светског рата, Момчила Гаврића. Он је све учинио за Србију, али за живота није дочекао да се по њему назове нека школа, касарна или нека друга институција.

Ево због чега је Гаврић заслужио да га Срби не забораве, и да се његово име уреже у памћење.

Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице, као осмо дете Алимпија и Јелена Гаврић. Када је почео Први светски рат имао је само осам година. Августа 1914. године, остао је сам, наиме, аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) убили су му оца, мајку, сестре, браће и бабу, а кућу запалили.
Гаврић је преживео случајно или судбина је тако одредила. У тренутку масакра његове породице, он је био код стрица, отац га је послао да нађе запрегу. С обзиром да је остао без дома и породице, пошао је у Гучево да тражи српску војску.

Потрагу је успешно завршио, прихватили су га у Шестом асртиљеријском пуку Дринске дивизије, под командом мајора Стевана Туцовић, брата Димитрија Туцовића. Гаврић им је одмах испричао шта му се догодило, а када су то срспки војници чули, истог трена су пошли да га освете. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.
Са само девет година. Гаврић је добио чин каплара. Две године касније, на Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић је био шокиран када је видео униформисаног 11-годишњег дечака. Након што му је Туцовић објаснио ситуацију, и упознао га са чињеницом да је Момчило са њима још од Церске битке, војвода га је унапредио у чин поднаредника, и објаву послао свим јединицама наше војске.

Као прави војник учествовао је у пробоју Солунског фронта, био је носилац Албанске споменице, Споменице Првог светског рата и Ордена заслуга за народ. Лејди Пеџет га је звала “српски витез”, Грци су му поставили златну плочу на Крфу, француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије ламентирајући рекао: “Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима”. Данас има улицу у Београду, у насељу Степа Степановић.

Након рата, похађао је гимназију “Хенри Рајт” у Лондону, потом завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Радио је у фабрици хартије “Вапа” у Београду. У Другом светском рату хапсили су га Немци, а после рата и партизани. Али му нису наудили. Умро је 1993. године.

Телеграф

Преузето Видовдан