Прво тромесечје текуће године донело је многе потресе од којих са стрепњом подрхтава цео свет. Ово је можда најдраматичније срочио Волфганг Ишингер на овогодишњој Минхенској безбедносној конференцији када је констатовао да је ,,свет дошао ближе, па и преблизу ивици значајног конфликта“. Када се подсетимо да је од тада до сад дошло до трговинског рата између САД и Кине, да је Путин у својеврсном историјском упозорењу Западу – а као одговор на нову америчку нуклеарну доктрину – представио нова и ,,непобедива“ нуклеарна оружја, да је афера ,,Скрипаљ“ иницирала нов талас маничне русофобије широм Запада, као и да је (судећи по кадровским решењима председника Трампа) одбацивање иранског нуклеарног споразума све извесније, намеће се утисак да се свет и даље приближава тој ивици.
Ни наш регион није мировао, па је тако усред синхронизованог прогона руских дипломата из земаља ЕУ, САД и Канаде, Косово и Метохија било поприште запаљивог инцидента који је обновио стрепње о новим сукобима на Балкану.
О овим и другим актуелним темама за Нови Стандард говори угледни представник нове генерације српских геополитичара, професор међународних односа и експерт за Русију који је недавно објавио запажену књигу ,,Нова геополитика Русије“, др Срђан Перишић.
Посматрајући данашње међународне проблеме, неизбежан је утисак да су САД актер у готово сваком од њих. При томе америчка непредвидивост постаје све опаснији феномен. Шта се то у ствари догађа у Вашингтону? Да ли Трамп окупља ,,ратни кабинет“, како је то Патрик Бјукенен недавно закључио?
— Присуство Сједињених Америчких Држава у свим међународним проблемима је последица претходниг униполарног поретка и њихове улоге глобалног хегемона. Међутим, тај поредак се завршава, а био је важећи од 1991. па све до 2008. године. Те године, са почетком светске финансијске кризе, и краткотрајним ратом у Грузији, почиње постепено опадање моћи САД. Од тада САД опадају економски, политички, војно, идејно и културно. Шта то значи у пракси? То значи да САД не могу да реше ниједан међународни проблем у своју корист. Присутне су готово у сваком проблему, али не могу га решити. Једино што могу да ураде је да што више онемогућавају решавање тих проблема.
То управо и раде од 2008, све са циљем да спрече друге да то решавају. Оне тиме стварају хаос у свету, али то их не интересује. Циљ им је да путем хаоса спрече јачање Русије, Кине, као и било које друге државе на простору Европе и Азије која може да представља конкурента. Убеђени су да је метода општег међународног хаоса пут ка спречавању даљег израстања мултиполарног поретка. Доналд Трамп је доживео пораз, под контролом је естаблишмента, или како то зову „дубоке државе“, па постављање људи у његовом кабинету и администрацији више није битно. Сви су усмерени ка томе како изазивањем хаоса спречити силазак САД са хегемонског трона. Међутим, и тај хаос је за нас бољи него оно што смо имали пре тога, хегемонију САД. Тада су Срби – Србија и Русија – распарчавани, а данас је то немогуће. У том америчком хаосу ипак имамо могућност избора и заштите, што пре тога нисмо имали, плус САД не могу више ништа решити у своју корист.
Непрекидном геополитичком надметању Запада са Русијом од скора је дат нови импулс контроверзном афером ,,Скрипаљ“. Много се прича о томе ко је и да ли је имао мотив да уклони Скрипаља, међутим можда је до истине лакше доћи посматрањем последица овог догађаја. Какве је све процесе покренуо или убрзао случај ,,Скрипаљ“?
— Случај „Скрипаљ“ је, прво, покушај Велике Британије да се врати на европску и међународну сцену као геополитички играч. Друго, случај је јасно представио геополитичку осу између Вашингтона и Лондона и потпуно се уклапа у америчку геополитику хаоса.Треће, случај је погодна метода да се земље Европе држе на окупу пред Русијом као наводним противником. Исто тако тиме је, по ко зна који пут, разоткривена немоћна позиција Европске уније, а то је да она још увек не може да започне своју, европску политику без туторства из Лондона и Вашингтона. Циљ Британије није само да буде укотвљени амерички геополитички брод поред обале Европе, већ да и сама покуша да обнови своју некадашњу улогу силе која спречава било коју европску државу, а највише Русију и Немачку, да успоставе европски континентални поредак. Дакле, случај „Скрипаљ“ је јасно разоткрио стварни разлог Брегзита, а то је за Британију стварање комотне позиције за мешање у европске послове, без ометања од стране Немачке или било кога другог. Захтев Британије према европским земљама да протерују руске дипломате је враћање на политику Британије из 19. века.Та политика је завадити европске земље и Русију, тј. вечити раскол Европе. Циљ је да се по сваку цену, лажима и сатанизацијом, Русија спречи да се позиционира као светска сила и један од центара мултиполарног света, а Европа да изгради свој геополитички блок. С тим у вези, све земље су на удару тог америчко-британског хаоса.
Колико ће далеко Европа ићи у контрапродуктивном конфронтирању са Русијом? Шта нам о томе говори изградња гасовода ,,Северни ток 2“?
— Европа је немоћна. Узрока има много, а тероризам, мигранти, опште нејединство и конститутивна криза ЕУ су само последице. Немогуће је градити геополитичку позицију на Европи страном темељу, који представља негацију европских идентитета, негацију хришћанског темеља, негацију националног суверенитета итд. При томе, Немачка је још увек под војном контролом САД, као и многе друге земље. Пример спутавања Северног тока 2 је само једна епизода немоћне Европе. Ако захтев привреде Немачке победи и дође до изградње тог гасовода, то не значи и престанак конфротације са Русијом. Конфротација ће трајати све док се садашња ЕУ потпуно не разгради. У питању су погрешни темељи ЕУ засновани на атлантистичком концепту, а не на стварном европском карактеру. ЕУ је стварана да би Европа била подељена, а не јединствена. ЕУ је анти-Европа.
Русија, макар за сада, на западној хемисфери наилази на непријатељски зид одбацивања. Међутим, чини се да руска политика успешно функционише у остатку света, посебно на Блиском, али и на Далеком истоку. Какве су глобалне геополитичке перспективе Русије данас, посебно када се има у виду све јача сарадња са Кином?
— Русија од доласка Владимира Путина почиње највише да цени национални суверенитет, а не супремацију глобалних компанија. Управо намера неких олигарха – Ходорковског, Березовског и осталих – да кључне ресурсе распродају западним компанијама, као и невиђена америчка агресивност и рушење међународног поретка војним интервенцијама у свету, утицали су да Русија крене супротним правцем у односу на онај из времена Јељцина. Запад није имао мере, и управо се оклизнуо на жељи да Русију поптуно сломи. Са Русијом се десило све супротно од жеља САД и Запада. Зашто? Зато што је Русија посебна цивилизација. Она има јаке темеље, геополитичке, да акумулира велико знање које може не само да обнови Русију него да је изгради у један од центара геополитичке моћи. Дакле, то је геополитичка перспектива Русије. У том правцу је и фантастична сарадња са Кином. И Кина је поборник националног суверенитета. Руски пројекат Евроазијске уније и кинески пројекат Иницијатива појас и пут су потпуно компатибилни. Ти геополитички пројекти нуде свима на простору Европе и Азије развој, сарадњу и безбедност, поштујући свачији суверенитет. Зато су ти пројекти будућност. Запад краткорочно може томе парирати изазивањем геополитичког хаоса, али, дугорочно нема снаге.
Како би задати геополитички циљеви били остварени, поред јаке војске неопходна је и стабилна економија. У каквом је стању руска економија и колику јој штету у ствари причињавају санкције Запада? Да ли америчко-кинески трговински рат отвара неке нове могућности за Русију?
— Без обзира на санције Запада и на пад цена нафте 2014. године руска економија се креће према плановима из 2008. године. И сами Руси су изненађени, али постоји економска логика. Наиме, Москва је те године објавила дугорочне стратегије економског развоја где је ослобађање зависности од извоза нафте и гаса стављено као приоритет. Наравно, нису биле предвиђене никакве санкције Запада, и оне су, са падом цена нафте и са руским контра-санкцијама, ослабиле рубљу. Тако је слаба рубља директно почела да остварује стратешке планове. Несташице хране из увоза повећале су потражњу за руским прехрамбеним производима. Резултат је потпуна обнова руске пољопривреде. Руси су од увозника постали извозници хране. Тако је већ 2016, а поготово 2017. Русија постала највећи извозник пшенице на свету. Зарада од извоза хране је већа чак за трећину од прихода продаје наоружања. Очекује се да слаба рубља покрене и индустријску производњу, поготово аутомобилску, која не расте потребним темпом због слабе куповне моћи становништва, па је с тим у вези донесена уредба да приходи од повећања цена нафте изнад 50 долара не иду за куповину стране индустријске робе, већ за ивестиционе и резервне фондове. Америчко–кинески трговински рат може само додатно да појача извоз у Кину, јер је и до сада Кина један од највећих купаца руских производа.
Путинов говор од првог марта ове године многи су оценили историјским, мада ће о томе коначни суд свакако донети сама историја. Ипак, нема сумње да је овај говор својеврсна најава руског политичког курса у долазећем периоду. Шта можемо да очекујемо од последњег Путиновог мандата?
— Тежиште Путинове политике је на два правца. Унутрашњи се односи на социјално-економски развој. То је наставак подршке наталитету. Природни прираштај је позитиван већ осам година. Јачање здравствене заштите, улагање у образовање и инфраструктуру. Исто тако, тежиште је на јачању куповне моћи руског становништва, а не на стезању каиша и политици сталних рестрикција и приватизације јавног сектора, што је захтев неолибералног Запада свима који су под њиховом контролом. Дакле, на унутрашњем плану Путин ради сасвим супротно од Запада. Између осталог и због тога је сатанизован у западним медијима. Јачање индустрије, високих технологија и војне индустрије, уз очување досадашње пољопривредне производње, јесу кључни правци на унутрашњем правцу. У развоју високих технологија Русија је у многим областима претекла САД. Спољна политика биће и даље подржана залагањем за национални суверенитет. САД и Запад су у великој кризи моћи и због тога изазивају хаос и сукобе. Русија је свесна тога и неће убрзавати распад хегемоније САД. Руска геостратешка игра је стрпљивост и постепен распад америчке доминације. Уз то иде и даље јачање Евроазијског економског савеза, стратешко савезништво са Кином, Ираном. На простору Европе и Азије подршка и савезништво свим земљама које се обрате Русији. Дакле, Путин ће наставити позиционирање Русије као једне од сила мултиполарног поретка. При томе, он са Си Ђинпингом презентује другачији модел управљања државом и другачији модел међународних односа, а то је равноправност.
Пажњу домаће јавности недавно је привукла изјава Владимира Путина изречена у телефонском разговору са председником Вучићем да је ,,Србија кључни партнер Русије у Европи“. Ово јесте охрабрујуће у актуелним околностима, али поставља се питање на које конкретне начине Русија може да помогне Србији. Да ли би Србија, иако је окружена чланицама НАТО, могла да се ослони на Русију у случају погоршања безбедносних прилика у региону?
— Србија, поготово њена елита, мора да схвати да је међународни поредак почео да се мења пре десет година. Те промене у свету Србија треба да примени у постепеној промени своје политике. Српска елита није разумела рушење Берлинског зида 1989, није разумела да се радило о промени тадашњег међународног поретка. Такав промашај не би смела да понови и да не схвати да се данас поредак САД и Запада урушава, нестаје. Дакле, имамо шансу да Србија преузме јасне кораке у промени досадашње политике. Та промена подразумева да се ослободимо илузија и митова да ће Србија постати члан ЕУ. Брисел је пред коренитим трансформацијама или пред нестанком и нема снаге да било шта добро уради са Србијом. Зато су ту Русија и Кина. Да ли ће Русија помоћи Србији искључиво зависи од тога да ли ће сама Србија, односно њена елита, донети такву одлуку. НАТО окружење не игра више битну улогу у условима мењања међународног поретка. Турска је још увек чланица НАТО али води другачију политику, што се могло видети недавно и на Косову. Мађарска исто више није она земља од пре 18 година. Свет се мења, а видећемо и друге промене. Ако жели помоћ Русије, Србија би требало да недвосмислено донесе такву одлуку. Русија никада није оставила свог савезника. Сирија је пример. Савезништво подразумева јасан међудржавни уговор, као што га има Сирија.
Када говоримо о безбедности Србије и уопште регионалној безбедности, незаобилазна тема је Косово. Какву би политику Србија требалo да следи поводом Косова? Које су поуке провокативног хапшења директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића?
— Као што биСрбија требало да се ослободи илузије да ће постати чланица ЕУ, тако треба да се ослободи и другог мита, а то је да је са Албанцима могуће историјско помирење. То је немогуће. Албанци то не желе. Уколико Србија прихвати варијанте тог помирења, као што је некакав правно обавезујући споразум, не само да ћемо изгубити Србе на КиМ, него нећемо добити ништа. Запад нити хоће, нити може ишта да понуди Србији. Једино што Србију чека су нови непријатељски захтеви који подразумевају прекид сарадње са Русијом. После тога следи прихватање свих западних захтева, одрицање од свог идентитета и свог начина живота зарад измишљених људских права у испољавању нагонског индивидуализма. Косово није само одбрана територије, Срба, наше културе, Цркве и наше имовине. Оно је тачка ослонца за даљу одбрану, оно је тачка ослонца за просперитет Србије. Зато би Србија требало да се ослободи страха, и из дипломатске фазе одбране Косова пређе у коришћење стратешких односа са Русијом и Кином. Србија треба да донесе такву одлуку. Шта је политика? Политика је управо та одлука, као и способност да разликујемо пријатеља од непријатеља. Сходно томе, Србија мора јасно да покаже Албанцима да ће своје интересе на Косову бранити свим средствима (и војно). Не треба се плашити тога. Запад не може ништа.
Аутор Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs
