Инцидент на Чукур чесми је врло брзо прерастао у прави рат између Срба и Турака на београдским улицама. Шеф српске полиције, Михаило Барловац је послао своје људе до чесме да смире ситуацију. Међутим, Турци су запуцали на њих, а било је и жртава, као што је рецимо био Сима Нешић, преводилац. Врло брзо је почело пушкарање, а жртава је било на обе стране. Срби су на јуриш заузели београдску Варош капију. Турци су својим снагама послали појачање.
Предсједник српске владе Илија Гарашанин тражио да је да се турска појачања врате у град, на шта су Турци пристали. Гарашанин је послао жандармеријског поручника Ивка Протића да спроведе Турке у град, али је успут дошло до нових сукоба и Протић је пао. Да би спријечили да ситуација ескалира, британски конзул Лонгворт је интервенисао и 4. јуна је између Гарашанина и команданта београдске тврђаве Ашир-паше. Гарашанин је морао гарантовати сигуран пролазак Турака у тврђаву. Међутим, 5. јуна, приликом свечаног спровода погинулих Срба, турски гарнизон је отворио ватру са тврђаве. Бомбардовање је причинило огромну материјалну штету, погинуло је око 50-70 лица, а порушено је скоро 400 кућа.
Кнез Михаило, који је био ван Београда, пожурио је назад у Београд. Иако је Порта послала наређење београдској тврђави да престане са бомбардовањем, ситуација је достигла тачку усијања. По Београду су постављене барикаде, кнез Михаило се спремао за рат и чак је спремао и прокламацију. Велике силе су видјеле да је ситуација заиста озбиљна и одлучили су да сазову конференцију у Цариграду. У међувремену је у Београд стигао и османски комесар. Кнез Михаило је ипак одлучио да неће улазити у рат и да ће чекати одлуку великих сила. Србија је тражила повлачење турских гарнизона, а Османлије су тражиле да на снази остане тренутно стање.
Аустрија је била против прихватања српских захтјева јер се плашила да би евентуално повлачење Турака из Србије могло да доведе до успона српског национализма, не само у Србији већ и у дијеловима Аустрије у којима су Срби били већина. На крају је одлучено да Турци евакуишу своју четврт у Београду, али су задржали тврђаву. Такође су напустили пар граничних тврђава.
Овај расплет ситуације није ишао на руку не само онима у Србији који су хтјели обрачун са Турском, већ и Црној Гори која се надала заједничкој акцији против Турске.
Извор: Историја Срба
