Један уважени колега кога познајем са Правног факултета, а који данас, као и ја, обавља функцију народног посланика, додуше у једној опозиционој странци која није прешла цензус, после недељних избора упитао ме је како је могуће да СНС, упркос објективном постојању одређеног незадовољства код дела народа, успева да оствари импозантан резултат на свим досадашњим изборима. Посебно га је занимало како успевамо да пројектујемо тако прецизно које ћемо потезе повући у кампањи и како то њима никако не успева, без обзира што током целе кампање осећају да им је резултат који желе надохват руке.
Уваженом колеги листа није прешла цензус, а деловало им је да ће се то догодити. Насупрот његовој опцији, листа коју је моја странка подржала добила је надмоћну већину у београдској скупштини, што је још убедљивије учинила и у скупштинама Аранђеловца, Бора и Севојна. Елем, у чему је штос?
РАЗУМЕТИ МАЛОГ ЧОВЕКА
Штос је у учењу и прихватању чињенице да су избори најпре озбиљна наука која се из циклуса у циклус осавремењује и која сваки пут захтева усавршавање технике. Но, оно што је кључна ствар, а то је најпре недостаје нашој опозицији, јесте показивање жеље да грађанима желите нешто да понудите и да кроз ваш константни активизам то људи и осете.
Излишна је сва пљувачина по Вучићу ако ономе што он ради не понудиш алтернативу. Грађани, у крајњој линији, поред гласања за лидера гласају и за политику коју тај лидер нуди. Да би тај лидер стекао поверење да ће заиста нешто и урадити, он мора да допринесе томе да га грађани прихвате као да је део њих. Ту је Јово Бакић био у праву када је рекао да Вучићеви противници живе од политике, док Вучић живи за политику.
Да, Александар Вучић је човек који ништа не препушта случају и он ће отићи у свако село и засеок, сешће са људима да поприча, примиће их, саслушаће њихове муке, покушаће да им реши проблем, јер поштује то што су му грађани указали поверење. Садашње лидере опозиције грађани једноставно не доживљавају као да су део њих, већ, напротив, осећају их да су од њих отуђени и да не знају њихове муке и проблеме, односно да их муке и проблеми обичног света чак и не занимају.
Са друге стране, активизам чланова странке је веома битан. У свим кампањама до сада активисти СНС су шпартали месецима све могуће терене по Београду од Сопота до Сурчина и трудили су се да уђу у сваки стан и кућу по више пута. Тако се ствара у кампањи права слика шта грађани мисле. Радили су кампању од „врата до врата“ и „сигуран глас“ пола године уназад, па је на сам дан избора било потребно само уложити тај последњи напор и извести на биралишта сигуран глас. Да упростим, активисти СНС нису губили време по твитеру и осталим друштвеним мрежама, што свакако не значи да нису на њима били присутни. Ипак, далеко је било битније да их грађани виде, да им се пожале на они што их тишти и да се сами грађани осете да неко о њима и њиховом мишљењу води рачуна.
РАД НА ТЕРЕНУ, НЕ КУКАЊЕ НА УСЛОВЕ
Још једна ставка је веома битна, а то је осећај успешности колективног рада. Српска напредна странка је увела једну добру праксу: да активисти из неких других места помажу онима који имају директне изборе у својој општини. Рецимо, када су избори у Пећинцима, све расположиве снаге СНС из околних сремачких општина, а потом и из Београда и Новог Сада, имају задатак да иду у Пећинце и да помажу кампању.
Сви раде као један. Тако је било сада у Београду. Огроман број наших активиста је дошао из других места и тиме се показује колико ти је стало до победе. Често чујем критике да није нормално то што нам је стало да свуда толико побеђујемо. Признајем, не разумем тај став, али потврђујем да нам је ужасно стало да свуда тријумфујемо, небитно да ли је реч о изборима за месну заједницу или је реч о парламентарним изборима. Само онај ко постави највише циљеве може да дође до резултата.
Ми смо као Српска радикална странка често губили изборе, па чак и када нам је победа била надохват руке. Ипак, баш због Вучића који је био највећи мотиватор, трудили смо се да из свих пораза извучемо поуке и да не кукамо како нам је неко други крив, већ да сагледамо где смо то ми погрешили. Кукање на медијске услове, на немање пара и слично, не доводи до победе. До победе се долази радом и никако другачије.
Све ово, драга господо из опозиције, ако се икада договорите ко вам је лидер, пробајте да примените у пракси. Можда ћете тада побољшати резултате. До тада, односно док не промените ваш приступ према људима и док не схватите да је суштина свега имати политику и жестоко радит на терену, увек ће вам неко други бити крив за пораз и никада нећете бити спремни да себе погледате у очи и да прихватите да сте за тај пораз можда најпре криви ви сами.
Владимир Ђукановић
Извор: standard.rs
