Прошле недеље јавности је саопштено да је у првом кварталу текуће године раст нашег БДП био 4,5 одсто, што је пола процента изнад планираног. Није ли то заиста дивна вест? Није ли то показатељ да се у Србији производња значајније покренула и да би плате и пензије до краја године свакако могле да буде опет увећане? Значајно нам се увећао извоз, јавни дуг константно пада, смањује се број незапослених, са свим земљама бише СФРЈ имамо суфицит у спољнотрговинској размени, што рецимо са Хрватском нисмо имали ни када смо били у истој држави… Све ово јесу, али заиста јесу, лепе вести. Осим за наше медије. За њих су то, очито, небитне вести. Небитне су баш због чињенице да су лепе и зато што носе у себи оптимизам. У Србији лепа вест одавно није вест.
ДОМИНАЦИЈА ПРИЗЕМНИХ ЕМОЦИЈА
Одувек сам се питао због чега обичног човека далеко више привлачи да прочита или да се удуби у то шта је нека карикатурна личност из ријалити програма изјавила од озбиљних вести, посебно оних које суштински показују да за Србију, а самим тим и све нас, ипак има наде. Зар није логично било да се нека од телевизија заинтересовала да направи специјалну емисију поводом овако позитивних показатеља по наш БДП? Замислите такву емисију у којој би ставове сучелили врсни економисти, професори са Економског факултета, који би нам подробније изнели своје ставове о нашој економској збиљи.
За мене, а верујем и већину вас који ово читате, то би био пун погодак. Ипак, да се не лажемо, за већину народа то је незанимљиво, тј.такву емисију нико живи не би гледао. Самим тим, то је у старту губитак за власника телевизије који живи од реклама. Таква емисија би могла евентуално да се нађе на РТС, односно морала би да се нађе на РТС, док је на приватним телевизијама тако нешто немогуће, јер то је објективно сувопарна и досадна тема за већину народа, а то јесте поражавајуће.
Као да смо прихватили одвратну жабокречину да задовољимо најприземније емоције и да будемо информисани на најнижем могућем нивоу тако што ћемо на апликацији прочитати бомбастичан наслов и погледати фотографију. И није ту крива власт, нити било ко други. Криви смо ми као обичне индивидуе, јер су нам истински такве жеље. Доказ за ове моје тврдње су ми бројне трибине и округли столови на које волим да одем. Публика која то посећује је мање-више иста и сељака се од једне до друге београдске сале. Најгоре од свега ми је што на тим трибинама уопште не видим младе. Као да немају никакву жељу да нешто науче или сазнају.
АПСОЛУТНО ЗАТУПЉИВАЊЕ
Са друге стране, друштвене мреже, посебно твитер, додатно су допринеле апсолутном затупљивању људи. Оне су кључни фактор зашто смо престали са разликовањем позитивних вести од оних које објективно мраче ум. Количина примитивне мржње која се сеје преко твитера и ствара од човека монструма једноставно вам не дозвољава да размишљате позитивно. На нашу жалост, ми смо толико далеко од друштва какво је немачко, где се такви медији не цене ни пет пара, а све што се на њима објави сматра се унапред као неистинито. Додуше, када је председник најмоћније силе на свету своје политичко деловање, а посебно дипломатију, свео на твитер објаве, онда је човечанство заиста у великом проблему.
Како год, искрено сам мислио да је Србија гладна и да вапи за озбиљним текстовима и анализама. Србија то одавно нема, али сам схватио да то нема из најпростијег разлога – не постоји интересовање за таквим производом. Није ту проблем никаква власт, нити било какав други утицај. Прихватимо истину, проблем смо ми. Интелектуално смо ужасно пали и то је нешто са чим морамо да се суочимо. Зато у Србији позитивна вест није вест, јер ми заправо и не разумемо шта она значи. Навикнути деценијама на мрачну збиљу нисмо се ништа ни трудили да истински мењамо, те данас и када нам неко ту жабокречину рашчишћава ми пружамо отпор, јер нам се ремети уобичајени живот. Вишедеценијско образовање у жабокречини оставило је страшне последице. Зато су нам главна преокупација црна хроника и ријалити програми. То, нажалост, најбоље разумемо.
Владимир Ђукановић
Извор: standard.rs
