Две недеље пре него што је остварио најновију изборну победу, мађарски премијер Виктор Орбан је отпутовао у северни српски град Суботицу како би се састао са својим блиским пријатељем Александром Вучићем, председником Србије. Изван региона мало ко поклања пажњу везама између ова два човека. Међутим, њихово занемаривање би могло бити опасно. Ближи поглед на овај дуо може да открије много о спонама које у данашњој Европи постоје између политичког инжењеринга, национализма и тога како демагози могу да напредују.
СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ ОРБАНА И ВУЧИЋА
Орбан и Вучић се један другом допадају јер имају много тога заједничког, иако је један од ЕУ начинио непријатеља док је унутар ње, док други остаје изван и нада се уласку у клуб. Припадају отприлике истој генерацији – оној која је ушла у политику у турбулентној ери распадања комунистичког блока. Обојица се служе националистичким сентиментом, док пажљивим корацима покушавају да очувају функционалност односа са важним играчима унутар ЕУ – пре свега у Немачкој. И обојица су тврдорукаши, са малим интересовањем за границе и балансе, либералну демократију или слободне медије.
Али оно што је најфасцинантније – и што много говори о овој тек започетој фази европске политике – јесте то како су Орбан и Вучић успели да током година спектакуларно рестаурирају себе. Њихов рецепт за политичко преживљавање и укопавање лежи у способности савршеног камелеонства. Иако су њих двојица можда напумпали државне телевизије идеолошким садржајима, тешко да се они сами подрвргавају дубоким уверењима. Слогани су за њих само ,огртач који се може заменити кад год је то згодно. Они црпе своју снагу из тога што имају добар њух за то куда би ветар јавног мњења могао да дува – и како би то могло да се експлоатише.
Погледајте њихове каријере, Орбан је осамдесетих кренуо као клинац наложен на демократску транзицију, да би сада био пионир европских национал-популиситчких кошмара. Вучић је некада био верни обожаватељ крвожедних српских ратних лидера на Балкану из деведесетих, а у једном тренутку се придружио пропагандној машинерији Слободана Милошевића као министар информисања. Али је до двехиљадедесетих мутирао у наизглед разумног проевропљанина. Добро је разумео да су снови о ,,Великој Србији“ доживели колапс у националној исцрпљености и поразу.
Баш онако као што је Орбан детектовао да привлачност Брисела бледи и одлучио да је време да баци своју политичку мрежу другде, Вучић је видео прилику у трансформацији себе самог. Преусмерио се на формално проевропски курс, док је Орбан одлучио да крене другим путем. Смер делује супротан, али је мотивација иста: осигурати власт. Да не буде забуне, макијавелистичко маневрисање тешко да представља реткост у политици. Орбан и Вучић су једноставно добри у томе. Али оно што је битно овде јесу ефекти које ове промене могу да имају на будућност Европе – као и да ли постоји било каква могућност за нове и потенцијално другачије промене.
КЉУЧЕВИ ЕВРОПСКОГ МЕКОГ ТРБУХА
Ова двојица људи су битна. Орбанова Мађарска је магнет за ултра десничаре на континенту. Србија држи кључ стабилности Балкана – региона који представља европски стратешки рањиви меки трбух за који је Винстон Черчил једном рекао да ,,производи више историје него што може да свари“.
У својој књизи о Европи, ,,После рата“, историчар Тони Џудит је потценио улогу интелектуалних дисидентских група у консолидацији револуција у централној Европи 1989. године. Он је уместо тога истакао како су ,,партијски функционери и бирократе себе трансформисале у року од свега неколико месеци од скројевића номенклатуре до глатких практичара вишепартијске политике“.
,,Преживљавање“, написао је Џудит, ,,зависило је од рекалибрирања оданости“. ,,Тржишна економија“, ,,демократизација“ и ,,цивилно друштво“ (или ,,Европа“ која подразумева сва три) су постали чаробне речи. То је нешто што је сам Орбан искусио. У Југославији, за разлику од Мађарске, ствари су биле другачије, јер су различите популације биле толико измешане. Национализам је постао Милошевићев начин за осигурање власти. То је прича чији је део постао и Вучић.
Али шта ћемо данас? Случајно сам била у Београду недуго након што су се Орбан и Вучић састали у Суботици. Разговори измеђи политичара и активиста цивилног друштва су се водили око страсти које су тензије поводом Косова поново разбуктале. Било је доста спекулација о томе да ли ће Вучић можда изабрати да игра на рачун регионалних тензија тако што би се вратио као ултра националиста који граби територије. То би могао бити његов начин компензовања за губитак личног легитимитета ако се перспективе чланства у ЕУ не остваре.
Интересантно је да је било коментара и о Орабновом занимању за мађарску мањину у Војводини (при којој су многи гласали прошле недеље као двојни држављани) у којој је Суботица лоцирана. Најпесимистичнији став који сам чула је био овај: Орбан и Вучић ће ући у игру прекрајања граница, рачунајући на мађарске жалопојке поводом споразума из Тријанона 1920. и српску опсесију Косовом. Уз сву причу о посртању демократије, етничка и територијална питања би могла да буду следећа криза која вреба Европу, колико год натегнуто то деловало.
ЕУ има само један алат којим може да спречи те сценарије најгорег случаја, а то је да се држи чврсто и брани своје принципе користећи меку моћ притисака и подстицаја. Она мора да спречава опортунистичке демагоге да подлегну својим најмрачнијим искушењима – и да делује одмах. Не заборавите, ово су камелеони, они се прилагођавају околностима. Баш онако како су променили своје боје раније, могли би да их промене опет. Питање је само како.
Натали Нугарид
Извор: standard.rs / theguardian.com
