Прошлу ноћ, данашњи дан и наредних пар дана главни догађај ће бити нова Западна интервенција у Сирији. Мало више од годину дана од прошле, поново су ка сиријским војним и цивилним циљевима полетеле „хуманитарне“ ракете САД и њихових савезника (фактичких вазала). Одговор „Империје“ је, сходно најавама, више него симболичан. Нанета штета је више него симболична. Општи биланс је више него симболичан:
„Удари који су уследили, заиста, били су тек нешто ширег обима него прошлогодишњи; наспрам прошлогодишњих 59 сада су испаљене 103 крстареће ракете, од чега, према подацима руског Министарства одбране, чак 30 на безмало празне пољане, док је, од 71 ракете испаљене ка аеродромима, њих свега 7 погодило циљ, међу којима и четири базу Мезех, која више није у употреби. Тако да су очигледни разлози због којих је вођа Армије ислама Мухамед Алуш, разочаран, ове ударе описао као „фарсу“.“[1]
Гађани су углавном аеродроми и то овим исходом:
На аеродром Јували лансиране су 4 ракете – све су уништене,
На аеродром Думир лансирано је 12 ракета – све су уништене,
Нн аеродром Блеј лансирано је 18 ракета – све су уништене,
На аеродром Шејрат лансирано је 12 ракета – све су уништене,
На напуштени аеродром Меззе лансирано је 9 ракета – уништено је њих 5,
На аеродром Хомс лансирано је 16 ракета – уништено је њих 13.
Са 30 ракета (од којих је њих 7 уништено) гађан је и само делимично разрушен одавно напуштени војно-хемијски комплекс, који се одавно не користи…
Генерално су мете биле познате доста пре напада, макар неколико сати, што је било и више него довољно да Американци директном везом јаве Русима, ови Сиријцима, ови склоне људство и технику и – вук сит и овце на броју.
Највећи „успех“ целог напада јесте разрушен – цивилни аеродром у Дамаску. Од људских жртава сиријска страна помиње само троје рањених. Упркос овим „поражавајућим“ (за америчко-британско-француску страну) резултатима , показаћу укратко како је ова акција у ноћи између 13. и 14. априла заправо успех за све стране у овом сукобу, колико год то чудно звучало.
Америчка позиција: Трамп је одржао обећање, „интервенисао“ је. Није устукнуо пред руским потврдама да ће реципрочно, па чак и више од тога, одговорити на напад (првенствено мислећи на руско војно-техничко особље и руско оружје у Сирији, а потоњим изјавама и уопште на своје сиријске савезнике) , напао је и тиме „задовољио“ бројна интервенције и одговора Америке гладна уста код куће и у иностранству. Спољни непријатељ мора постојати. Из више разлога. Некада комунизам, данас тероризам. Или у овом случају Башар Ел-Асад (као у претходним случајевима са претходним америчким председницима, Садам Хусеин и Муамер Гадафи) . Трошкови рата иначе иду пореским обвезницима САД, а профит војно-индустријском комплексу и „дубокој држави“ .
Ово у Сирији што ради и покушава, што је фактички и спровео, му је win-win ситуација; удовољава апетитима „дубоке државе“ и војно-индустријског комплекса а на унутрашњем плану скреће пажњу јавности са своје сексуалне афере са порно глумицом а добија подршку јавности у битном моменту, ове године су код њих „mid-term elections“ (главни избори за чланове Владе, федерацију, државе и локални ниво, на половини председниковог мандата) , а по правилу сваком америчком председнику рејтинг расте кад „интервенише“ негде „преко“ . Не треба узимати друге америчке председнике у оптицај, само упоредити Трампов „рејтинг“ и популарност прошле године тик пре и тик после прве интервенције у Сирији. Овако је испао „даса“ и није устукнуо а купио је себи време. Сада може легитимно да каже да је „казнио“ Асада и да сад може да се преговара.
Руска позиција: Руси су данима уочи напада говорили да ће узвратити уколико њихово људство и техника буду нападнути. Знајући то, Американци су вешто заобишли њихову технику и људство и фокусирали се на „сиријске“ циљеве. Чак су и унапред јавили Русима где ће гађати отприлике, што су ови наравно пренели Сиријцима који су колико пре 7 дана још пребацили своје људство и технику са „потенцијалних мета“ на сигурно, као и поново неколико сати пре удара, тамо где је то било неопходно. Истина, руски ПВО системи се нису активирали јер – за тим није било потребе. Сиријска ПВО, добијена махом од Руса и махом још совјетске производње, сасвим је фино „одрадила посао“ , што смо статистиком горе наведеном и доказали. Толико о Трамповим лепим, новим и „паметним“ ракетама које су обориле са лакоћом од стрне ружних, старих и „глупих“ совјетских. Руси нису оставили своје савезнике на цедилу, као ни много пута пре тога, али се нису ни „протезали“ више него што су ситуација и околности налагали, остајући тако до краја одмерени, хладни и срачунати.
Сиријска позиција: Сирија и Асад су такође победници ове акције. Доказали су свима да стварно не поседују хемијско оружје, већ су јутро после бомбардовања наставили заустављено, започето заузимање Думе и прошли су са пар огреботина из „казнене операције“ која се представљала као да ће им минимално – одсећи руку или ногу. Асаду нарочито погодује што је консолидовао унутрашњу позицију и „прибио“ народ уза себе, јер је општепозната чињеница да свака претња споља зближава, уједињује и сабија редове унутра, те је то неспорно и овде био случај. Сиријска арапска армије је доказала да је после 7 година дугог и исцрпљујућег рата способна не само да се обрачуна са унутрашњим непријатељима, већ и да реагује на претње споља. Користећи сопствене ПВО системе, без директне руске подршке, оборили су далеко преко половине послатих ракета.
Остали актери: Британци и Французи су фактички једини велики савезници који су их подржали у овој акцији. Немачка се још раније оградила од учешћа, Турска је немо посматрала одвијање а само су Мејова и Макрон „реаговали“ , прва због напора да се што пре заборави комплетна „бламажа“ око „афере Скрипаљ“ која добија свој комични епилог, а други због ранијих изјава о „сиријској употреби бојних отрова“ за које ни амерички министар одбране Џим Матис није знао са сигурношћу да су кориштени. Биће адекватно награђени у наредном периоду, у то нема сумње.
Што се тиче Ирана и његових „испостава“ на терену у Сирији, они су према досадашњим сазнањима прошли без икаквих губитака што је из њихове перспективе победа, пошто су у претходном израелском нападу имали губитке у људству и техници.
Дакле, акција која је испрва изгледала као да ће сви актери бити губитници, завршила се тако што су сви постали заправо – победници, сваки од актера, било велики или мали, на свој начин, из свог угла и сходно својим потребама и интересима.
Никола Јовић
Упутнице:
[1] https://rs.sputniknews.com/intervju/201804141115267292-laz-zbog-koje-nije-poceo-svetski-rat-/
