У петак је у Хрватској почело емитовање програма загребачке радио-станице са српском музиком Екстра ФМ, што је догађај чија је најава претходних недеља у тамошњој јавности подигла велику прашину. Већ првог дана интернет презентација радија је оборена услед превелике посећености, при чему се, судећи према стотинама позитивних коментара, не ради о посетама знатижељника, већ љубитеља српске музике у Хрватској. Недавно је у чланку за хрватски левичарски портал Index.hr Горан Војковић, по свему судећи хрватски држављанин, објаснио да „цајке“ (пежоративни назив за српску фолк музику) у Хрватској никада нису биле популарније.
Нема разлога за сумњу у такву оцену, јер је у Хрватској на ову тему у протеклих неколико година урађен већи број истраживања чији се резултати лако могу пронаћи на интернету. Опчињеност младих Хрвата српском музиком, која надилази и ентузијазам њихових вршњака у Србији, не престаје да фасцинира тамошњу јавност и медије. Неки социолози процењују да се ради о „ефекту забрањеног воћа“, односно повратној реакцији дела друштва који одбацује присилну десрбизацију која се од распада заједничке државе у Хрватској систематски и темељно спроводи на свим нивоима.
ТИХА ПЕНЕТРАЦИЈА „НЕПРИЈАТЕЉСКЕ“ КУЛТУРЕ
Како у интервјуу за Недељник истиче хрватски музиколог и писац Ђорђе Матић, „Хрватској се ‘догодио’ српски фолк зато што је забрана свега некада југословенског или српског у Хрватској деведесетих проведена запањујућом доследношћу и систематичношћу – одозго до доле, од високе до такозване ниске и популарне културе. Ова потоња, будући да је највише ‘мирисала’ на исток, нарочито је сметала. Пазило се дословно на све, од звучности и тонова до језика, речника, на несхватљиво ситном нивоу. Текстописци су мењали риме ако би им се сасвим спонтано подвукао какав србизам или српска синтакса. Пошто је у питању био и њихов језик, заједнички језик дакле, наравно да су много грешили и још више се самоцензурисали. Е сад, замислимо каква је то психолошка а не само идеолошка репримираност настала. Шта је друго онда могло да се догоди него да та кроз двадесет и више година накупљена енергија једног дана пукне као чир, или се врати као бумеранг, и то у најекстремнијој форми…“
Појединце у Хрватској највише забрињава то што је тихо пробијен својеврсни цивилизацијски штит који су у односу на Србе и Србију предано градили са завидном националном темељношћу и прегнућем. Они су итекако свесни да се овде не ради о обичном преливању једног социо-културног феномена на другу страну државне границе, већ о тихој пенетрацији културе коју деценијама жигошу као непријатељску у њихов друштвени „мејнстрим“. Довољно је погледати овај видео да би се схватило како утицај српске масовне културе у Хрватској полако мења свест тамошње омладине према Србима и Србији (у делу од 8.20 до 8.50 експлицитно говоре о томе како им родитељи бране да слушају српску музику, али да њих то не занима). У контакту са српском музиком, а преко ње и српском културом и државом (број хрватских туриста у Србији и нарочито Београду је из године у годину све већи), код младих Хрвата долази до ефекта пуцања илузије о некаквом источном Мордору, коју им намећу непосредно окружење, шире друштво, а кроз србофобну културну политику и државне институције.
За разлику од Србије, у Хрватској су елите одувек имале свест о кључној важности адекватне културне политике за напредак и развој државе и нације. Стога овакве вести и истраживања не могу да не изазову нелагоду у тим круговима, где постоји висок степен разумевања да импликације ових трендова сежу доста дубље од питања профитабилности српског концерт-туризма и београдских сплавова. На пример, чињеница да су хрватске фирме окупирале Србију, из које годинама сисају све већи профит, а да је са друге стране готово немогуће наћи велику српску фирму у Хрватској, више има везе са успешном синергијом културне, безбедносне и економске политике хрватске државе него са трговинским генијем хрватских привредника. Осим тога, политика систематског, детаљног и дугорочног приступа култивисању хрватске националне свести примарни је разлог што је добар део тамошњих Срба у тој мери кроатизован да их дешавања у Србији мало или нимало не дотичу. Велики део њих су убеђени гласачи великих хрватских странака, искрено навијају за хрватску репрезентацију, а у јавном животу се труде да говоре новокомпонованим хрватским језиком (довољно је чути Милорада Пуповца, заступника српске мањине, по занимању професора лингвистике).
ПОРАЖЕНА ГРЧКА ЈЕ ОКУПИРАЛА ПОБЕДНИКА
Због таквог приступа културним питањима, која се у хрватској националној елити и владајућим структурама безмало сматрају егзистенцијално важним, све већа популарност српске народне музике се перципира као национални проблем. Тако на десничарском порталу Dnevno.hr извесни Јуре Звонков у опширној анализи, између осталог, наводи:
„Требало би провести једну подробнију анализу који су све друштвени чимбеници придонијели балканизацији глазбеног укуса у Хрватској. Четврт стољећа након што су напустити балкански простор раздруживањем од југославенске државне заједнице, хрватски грађани су очито послали разум на годишњи одмор поставши овисницима најпримитивнијег хедонизма у форми турбо-фолка србијанских цајки. Феномен турбо-фолка, који је у вријеме социјализма био готово страна појава у Хрватској… данас је свеприсутна “урбана” појава. Чувена изрека римског пјесника Хорација ‘Graecia capta ferum victorem cepit’ (поражена Грчка окупирала је побједника) добила је необично значење у Хрватској. Наиме, познато је да су стари Грци, након што су их Римљани војно покорили, наметнули своју културу своме освајачу. Након блиставе побједе у Домовинском рату, хрватски грађани су доживјели један од најтежих пораза, јер су њихове градове умјесто тенкова ‘Југославенске народне армије’ освојиле србијанске цајке као необичан феномен заједничке балканске животне форме која нема више само обиљежје субкултуре.
Позајмивши Звонковљеву аналогију, нажалост, морамо констатовати да данашња Атина, односно Београд, нема ни промил свести о овим процесима. Штавише, у Србији не постоји свест ни о важности обликовања сопствене културне политике, да и не говоримо о политичкој капитализацији извозног бренда српске масовне културе, па макар се радило и о музичком кичу попут турбо-фолка. Овде је важно разјаснити једну ствар: постоји разлика између масовне и високе културе, што је чињеница о којој се данас донекле губи свест због нихилистичког духа епохе обележеног доминацијом универзалистичког модела америчке културе. Масовна култура је облик друштвеног понашања у чијем стварању државе имају мало или нимало утицаја, али могу настојати да те процесе усмеравају на начин који ће им омогућити да извуку политичку или економску корист. Конкретно, ако је кич музика механизам преко ког се може покренути процес деусташизације хрватског друштва, створити повољнија клима за тамошње српско становништво или поткопати тихи економски бојкот српских брендова, онда би Саша Поповић морао да буде у некој врсти контакта са српском обавештајном заједницом или Министарством културе. Овако, верујем да тамо никада није ушао, а то што је своју Гранд продукцију недавно продао фонду на чијем челу је бивши шеф CIA доста говори само за себе.
Било како било, дејство српске меке моћи у Хрватској се не исцрпљује у музичкој продукцији, за шта је последњи пример популарност серије Сенке над Балканом, која је доживела велики успех у свим постјугословенским земљама, док само у Хрватској није дозвољено њено емитовање. Међутим, један део хрватског друштва је опет пронашао начин да се супротстави институционалној рампи на српске културне производе, па је серија масовно преузимана са пиратских интернет сајтова. Осим тога, у српској јавности је мало познато да неколико пута годишње у Београд организовано стижу возови са стотинама хрватских студената који долазе у вишедневне посете. Касније ти исти возови, који су из године у годину све пунији, у Хрватску враћају младе људе препуне позитивних утисака, који се шире од уста до уста и тако постепено нагризају званични антисрпски наратив. То се у теорији зове word-of-mouth маркетинг и сматра се најефикаснијим видом пропагандног деловања, јер се информације добијају директно од блиских људи у које реципијенти већ имају висок степен поверења.
СПОСОБНОСТ ПРИВЛАЧЕЊА
Неоусташким круговима, који чврсто држе узде хрватске културне политике, ови трендови и подаци много више сметају него кад их Вулин или Дачић подсете на фашистичку прошлост и корене. Њихово постепено губљење контроле над културном свешћу млађих нараштаја сопственог становништва без икакве ограде бисмо могли назвати тријумфом српске меке моћи над (полу)званичном србофобијом хрватске државне политике. Проблем је само у томе што важност тог тријумфа није препозната или подстакнута од стране српске државе. А важност је утолико већа ако се има у виду да су Србија и нарочито Београд све више препознати као центар друштвене гравитације не само у Хрватској него и у другим околним земљама, од Словеније, преко Бугарске, до Босне и Херцеговине, што је условљено историјским контекстом који сеже даље од југословенског феномена и има везе са аутентично српским духом.
Ако меку моћ дефинишемо као способност привлачења – како је у проширеној дефиницији објаснио креатор тог термина Џозеф Нај – на значају добија податак да је у деценији пре Првог балканског рата 1912. године Србија имала другу највећу стопу имиграције у целом свету (после САД). Такође је индикативно да су многи великани југословенске културе обавезно наглашавали своју српску националност. Данас постоје покушаји – нарочито у околним земљама – да се то повеже искључиво са њиховом потребом да се додворе властима и тако остваре неке привилегије. Али коме се додворавао Меша Селимовић кад се усред Другог светског рата изјаснио као Србин у Тузли, која је била под контролом НДХ? Коме се данас додворава Мухарем Баздуљ, који је одабрао да живи у Београду?
Не ради се ту ни о каквом додворавању; привлачност српске државе извире из специфичног духа српског народа који слободу баштини као апсолутну вредност. Време је да наша државна политика озбиљно узме у обзир овај незанемарљиви културни капитал. Уосталом, нису ли САД у Хладном рату управо на културном плану поразиле Совјетски Савез, који се спремао за војни сукоб и „звездане ратове“? Неопходно је да схватимо да се у 21. веку ратови воде у опсегу од 360 степени, а да значајну улогу у томе има и култура. Међутим, да бисмо могли уопште да размишљамо о утицању на друштвене и културне процесе у околним државама и њиховом претварању у нашу стратешку предност, пре свега тога неопходно је да преузмемо контролу над креирањем сопствене културне политике из руку другосрбијанских првобораца и невладиног сектора. Али о томе неком другом приликом…
Александар Вујовић
Извор: standard.rs
