„Ханџар дивизија“ истицала се у масакрирању рањених и заробљених партизана и Срба. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и дјецу, те одрасле мушкарце…
Почетом марта 1943. године, на иницијативу њемачких нациста и уз сарадњу усташких власти поглавника Анте Павелића формирана је „Ханџар дивизија“, састављена махом од муслиманских младића из данашње БиХ, која је починила велике злочине над српским становништвом и партизанима.
Ова дивизија је, у тренутку оснивања, бројала 21.064 војника.
За ознаке на оковратнику и тактички симбол јединице искориштен је мотив руке која држи кратку сабљу /ханџар/, узет са аустроугарског грба БиХ, па је међу војницима одмах прозвана „Ханџар дивизијом“.
Према расположивој и сачуваној документацији, „Ханџар дивизија“ је од марта до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему, те у сјевероисточном дијелу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне њихових ментора – нациста.
О томе је пред судом 1945. године свједочио Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу, говорећи о једној од акција, он је испричао:
„Ови су људи клали све на шта су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видио како људи раде на њиви. Кад би се доцније окренуо, могао је видјети да ти људи који су малочас радили више нису били живи“.
У периоду од шест мјесеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијена су најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца убијено више од 700 цивила.
Припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених и заробљених партизана и Срба. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и дјецу, те одрасле мушкарце.
„Ханџар дивизија“ је нарочито била свирепа према младим женама, које су масовно силовали, а затим масакрирали резањем дијелова тијела /дојки и полних органа/.
Свједочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљеник дао је сљедећи исказ:
„Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и извјестан број деце, а сви становници села Јабланице, Мачковаца, Тобута, села Вукосавци и Лопара. Иста лица су похапшена као Срби, а, уз то, и као мјештани партизанских села.
Када је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9.00 часова увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су есесовци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану липе.
Пошто су жртву двојица објесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком Крвави из Челића узео нож и пробадао жртву испод гркљана…“.
„Ханџар дивизија“ се, према споразуму са усташком владом, борила на подручју усташке Независне Државе Хрватске и Источном фронту.
„Хрватска СС добровољачка дивизија“, како је гласио првобитни назив ове јединице, формирана је на вјежбалишту Вилдфлукен у Њемачкој, а почетком августа упућена је на обуку у окупирану Француску.
Муслимани су у усташкој држави називани „цвијетом хрватства“, па су нацисти закључили да ће међу њима имати добар одзив за рат против партизана и словенских народа на Истоку.
Муслимански лидер из деведесетих година прошлог вијека Алија Изетбеговић био је осуђен 1946. године на три године затвора као припадник „Младих муслимана“, организације која је подржавала „Ханџар дивизију“, наводе историјски документи.
Изетбеговић је тврдио да није био дирекатан члан „Ханџар дивизије“, мада постоје оптужбе на његов рачун, укључујући неке фотографије објављене у страним медијима.
Командант партизана Јосип Броз Тито навео је 1944. године у лондонском „Тајмсу“ да су партизанске јединице највише чинили Срби – 46 одсто, Хрвати 30 одсто, док је муслимана било свега 2,5 одсто.
Крајем 1944. године, према доступним подацима, у „Ханџар дивизији“ било је више од 19.000 муслиманских младића.
Према подацима из архива некадашње СФРЈ, током 1941. 1942. и 1943. године, Срби су чини натполовичну већину у партизанима, да би након пада фашистичке Италије 1943. године у партизане почели масовно да прелазе и припадници других народа.
Извор: srna.rs
