У неколико наврата, тражили су, пропитивали и питали:
Како ја као дијете од двије године, памтим погром који је однио мноштво српских глава у једној Олуји? У тој злочиначкој намјери која напросто збриса све што је било српско на простору Српске Крајине.
Памтим и те како, имао сам непуне двије године, али као да сам имао тридесет, све се урезивало у мозак, као хирушким ножем. Прецизно и болно. И данас након толико година, свака та слика лебди пред очима, трза у сну, навлачи маглу на очи, али сјећања су јача, бистре ми ум.
Сваким даном све јасније ми бива крајњи циљ злочиначког чина. Нестанак Срба са вјековних огњишта. Од преласка преко ријеке Саве у спасоносни загрљај Србије, до данас сањам само један сан. Да се вратим у загрљај Кордуна да ја њега обгрлим погледом.
Да пољубим земљу из које сам исисао у мајчином млијеку, сав понос, духовност и честитост крајишника. Љутих мегданџија, умних глава и побожних људи. Из тог нуклеуса сам у мождане ћелије усадио незаборав.
Из тога сам почео радити, то што су ме обавезали они српски великани и јунаци, који су заувјек остали на родном прагу, њиви, код стада, у цркви, у школи у обданишту. Сви ти које Господ посади у своје крило и прихвати као страдалнике. Почео сам их стављати у српску поезију, пјесму.
Ону инекцију која је кроз вјекове красила, подстицала и бодрила српски род. На таквој усменој и писменој епској, лирској и духовној ноти, само смо могли остати и опстати бесмртни и велики. Желим да будуће генерације, мојих крајишника, расутих као перје из јастука, не буду репа без коријена. Морају знати ко су и одакле су. Морају поштовати вољети и славити, онај темељ од костију, границом српске државе. Тај темељ је залог за њихову будућност. Тај темељ је заливен крвљу најбољих синова Крајине и океаном суза мајки у црнини. „Само за то“ из тог разлога написао сам ову моју најљубавнију пјесму, коју сам урадио да би смо са њом као химном, испраћали будуће генерације у школе, факултете, српску војску, историју.
Питају ме: Кад сам дошао у Србију? Зашто сам дошао? Шта значи Кордун за мене. Хоћу ли се вратити на Кордун У Српску Крајину? ХОЋУ.
Морам! Тамо ми је залог и јадац за који знам. Тамо је све због чега сам ја жив. Они тамо ХЕРОЈИ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ, али многи нису ни опјевани ни оплакани. Мени је и једно и друго обавеза. Сем што се за херојима не плаче. Они су омогућули да ја слободно дишем. Они су тај отац и мајка, који од мене направише оваквог. Поносан сам на то да ми Господ подари ту црту, да њих ставим у незаборав у историју, као на понос српског рода.
Они омогућише да пређем границу али са повратном картом, КАД ТАД.
Нисам ја хтио ни доћи у Србију. Ја сам на најбестијалнији начин протјеран из своје куће. Да сам био деценију и по старији, можда би и остао тамо али заувјек као један од (не)заборављених. Овако, ево ме овдје гдје сам. Нама крајишницима се десио погром, ишли смо и куд нисмо хтјели. Најгоре ми је кад ми кажу да сам избјеглица.
Нисам ја избјеглица. Ја сам прогнаник. Прогнан сам са родног прага, завичаја и завичајог језика,из свега што човјека чини човјеком. Једино ми нису прогнали сјећања.
И ако скоро у колијевци родитељи су ме довели у Србију. Али. Сваки метар пута, од куће до Србије,остао је урезан у мом сјећању и никад неће изблиједити.
У тренутку, прелета авиона, кроз кишу метака, мајка ме је пронијела до воше поред пута и замотала у коприве. Да ме не виде да не пуцају по мени.За то је мајка за мене највећи јунак, којег познајем и за којег сам чуо уопште. Сав ижарен копривама плакао сам, колико се сјећам, али страх је био бржи и укоченост.
Тек можда на самој граници са Србијом на Рачи, осјетио сам како сав трнем. Само ни данас, не знам да ли од коприва или од непознатог, са друге стране Саве.
Скоро свако напаћено лице које је пролазило у мимоходу поред мене у колони живота, на петровачкој цести сам упамтио, за разлику од дјевојчице из Ћопићеве пјесме „На петровачкој цести“.
Ја сам упамтио раскомадане људе и поток крви, који је текао одмах послије прелета злокобне птице преко нас и Петровца. На истој тој цести, гдје Ћопић стави једну дјевојчицу у бесмртне. Опет исти нападачи, авиони и рафали,по старцима женама и дјеци. Историјо, помоли се за нас мало.
Тај страшни злочин усадио ми се у меморију попут усуда. Одатле и ради тога су и почела моја јављања у стиховима. Нисам ја као и многи кренуо са љубавном поезијом. Пропјевао сам или ти проплакао управо због побројаних разлога. То моје пјевање ме је и спасило свакако, да не полудим и да не заборавим гнијездо из којег сам излетио и прије него сам научио да летим. Тај лет надам се имаће и лупинг ка назад, али о том по том.
Напоменух да сам био мало старији можда би и остао заувјек. Овако, нисам остао тамо јер се није питало мене. Није се питало ни мојих родитеља и породице. Није се питало ни костију предачких, ни цркве, ни орла, овце, козе, краве, трактора, сача, Иконе коју мој отац прије него ли мене, постави поред себе да не остане катилима. Није се питао нико.
Напросто, морало се испред повампирености, морало.
А Кордун је моја лична карта.
Прва љубав са којом се сусретох и завољесмо се на први поглед, од тренутка моје спознаје, ко сам и ко су моји родитељи, потом преци.
Којих не мали број лежи, са друге стране траве кордунске, на вјечној стражи. Као опомена онима који нас прогнаше.
Гарант за то је садашња повампиреност власти Хрватске, која жели да исели србске кости. Само не могу схватити, како су тако малоумни? Те кости ако преселе и са ове стране Саве, ако их пошаљу у свемир, биће њима опомена.
Биће њихова дневна и ноћна мора. Са тим су урадили најцрњу и најжалоснију ствар коју су могли, јер ко не поштује мртве, не може поштовати и вољети живе. За то ни Господ не може и неће вољети те повампирене јаднике који то раде.
Кордун је мој камен темељац и кров до неба. Кордун је моје узлетиште у свијет и прибјежиште, макар само у мислима. Кордун су за мене пастрмке из Коране, завијање гладних Вукова по планинама.
Кордун је онај орао из висине, који ми кликтајем доноси вијести са родног прага. Он ми је најдража и једина веза са родном кућом.
Кордун су оне ласте које се данас гнијезде по попаљеним пустим кућама. Оне су гарант да ће се опет тамо упалити огњишта. Да ће Кордун бити мјесто у којем се људи неће патити као што се пише кроз историју. Надати се, да више неће бити ни Турака, који због прогона дадоше име Кордуну. Да неће бити више ни оних, који мене моју породицу и кости брата, што падоше мени у аманет, да их сахраним по српском и православном обичају у земљу прадједова, земљу на којој му је остала и крв да коначно опет буду заједно. Скупа је то цијена. Та цијена је тврда као темељ и залог да ћемо ту опстати на вијеки.
Миле Ромчевић
Извор: in4s.net
