Драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Христос је жив, али, Србија је мртва. Након више деценија и векова мучења, наша вољена Отаџбина је поново сахрањена. Ожалошћени смо, надам се, сви који себе сматрамо њеном децом. Убице смо, такође, сви ми. Јер, како је рекао Достојевски: „Сви смо ми криви за све.“ Сахрана ће бити одржана у једном од бројних опустелих села широм Србије, или на најближем аеродрому, аутобуској или железничкој станици, граничном прелазу, свеједно је.
Парадоксалaн је круг живота и ток миграција у Србији; људи са села беже у прву већу варош. Из прве веће вароши, у први већи град. Из првог већег града у Београд. Из Београда у први већи град у иностранству. А онда се током боравка и живота у иностранству, често пожеле вратити у своје родно село и то вероватно и учине кад им се смрт отрежњујуће близу примакне и кад тамо више не буде нико ко би их дочекао, никога са ким би поразговарали, упитали се за здравље, попили кафу, прошетали, живели. Заврше овде где су и започели живот, само да би видели да нису завршили готово ништа што су започели у животу. Нити су тамо нашли срећу, нити их је овде она сачекала. Остаће- увек тако напола, недоречени, недоживљени; овде можда немајући довољно средстава да живе животе какве би желели, а тамо можда и имајући довољно средстава за такав живот, али не желећи такав живот на том месту, већ на месту из ког су се отиснули и из ког су кренули вођени идеализованом сликом неког света изван Србије, који никада није постојао и који никада неће постојати.
Кажу, тешко је живети у Србији данас. Тешко је? Одувек је било тешко. Нашим прецима неупоредиво теже него нама данас. Али су они били неупоредиво бољи, упорнији и тврђи ЉУДИ од нас, па је њима било неупоредиво лакше него нама данас. Да су они размишљали као ми, где бисмо данас били? Где бисмо живели? Како бисмо се звали? Чији бисмо били? Само, они нису чекали да им држава, Бог са неба или неко трећи помогне или обезбеди миран и просперитетан живот. Сами су се за то изборили. И успели су. А проблеми са којима се овде срећемо и због којих бисмо потенцијално одавде отишли, дочекали би нас и тамо, евентуално у измењеном облику и на другачији начин, али свакако би. А тамо не би било ни близу толико помоћи и ослонаца у тој борби, колико их имамо овде, једни у другима и једни са другима, сабрани, са истим задатком и циљем.
Ова земља није безусловно и неотуђиво наша, да са њом радимо шта и како нам воља, жеља, обести и прохтеви наложе, већ је наша толико, колико смо је наследили од предака и толико колико је чувамо за потомке. А да бисмо били преци својих потомака, треба прво да будемо потомци наших предака. Нећу да вам кажем, као некада Алекса Шантић: „Остајте овдје!“ . Не. Свако нека мисли и ради како му је воља и како мисли да је најбоље. Нисмо ми потребни овој земљи толико, колико је она потребна нама. Лакше је земљи без људи, неголи људима без земље.
АЛИ! У туђем свету, странац ће увек бити странац, а биљка исчупана из корена и пренета на подручје где никад није сазревала ни давала плода, осуђена је на увенуће и пропаст. А нико нема кофере, у које стаје корење. Ова земља ће бити наша онолико колико буде борбе за њу. Нас ће бити онолико колико се будемо борили да останемо на овој земљи. Васкрсења не бива без смрти. Србија је данас мртва, али ја верујем и знам, Србија ће сутра васкрснути. Чим прође ова дуготрајна Голгота, стећи ће се услови за то.
Нека васкрсли Христос да нама снаге и воље да васкрснемо нашу вољену Отаџбину.
Христос васкрсе, васкрснуће и Србија!
Никола Јовић
