Пратећи дневно-политичку и грозничаву предизборну партијску позорницу никако не могах да се отмем утиску да се на њој појавило нешто сасвим ново и до сада невиђено, нешто што би чак и авантгардна публика на БИТЕФ-у дочекала, у првом тренутку са неверицом, а када збуњењеност мине, сигуран сам, наградила громким аплаузом. Оригалност концепта овогодишње политичко – позоришне сезоне, дугујемо избору главног мотива, а којег ни мање ни више него оличава реч „Промена“.
После готово 150 година парламентаризма у Србији, како оног једнопартијског тако и оног поливалентног, од Цветковића до Мачека, од Ђиласа до Милке Планинц, од Милошевића до Ђинђића, понуђено је нешто што никоме од њих није пало на памет. Изгледа, само нас је политичка и национална миопија спречавала да видимо оно што нам је све време било пред носом, тако очигледно, а истовремено тако нејасно и мутно.
Једини који су о овом тренутку показали да ствари заиста виде јасно и имали храбрости да гласно изговоре реч „промене“, а коју су остали тек шапатом наслућивали, били су чланови покретне коалиције Двери и Доста је било. Овај и овакав спој политчке невиности и технократског ауторитета, духовне снаге и неумољиве економске логике у старту је обзнанио да компромиса неће бити. Промене ће бити радикалне, а револуционарна новина је наговештена обећањем Двери и ДЈБ, да се сами неће мењати док буду мењали Србију. Трансмутација промене променом, могућа је једино ако иза ње стоји непокретни покретач, а да колиција обитава изван простора, времена и свих познатих физичких закона, гарантовано је више него чврстим обећањем, као и новим тематом часописа „Двери српских“ под називом „Моноцентрични полицентриизам“.
Таласи њихових аругумената који су почели да рапидно еродирају обале свух прошлих и садашњег естаблишмената, доказали су се као беспоговорна сила и апсолутна Немза. Слогани: „Да ови, да они, да ми, да се не врате, да се вратимо, да оду“, савршено рационални у сопственој ирационалности, оставили су немим сваки мислећи одговор.
Да концепт промена неће остати само теоријски, те да његов развоја пракса следи у ходу, Двери & ДЈБ суверено су потврдиле орагинзовањем чајанке за плебс. Док су коаллиционе вође непомично седеле и сркале чај, испред њих су смењивали представници ниже рангираних популара, којима се први пут новијој политичкој историји пружила прилика да јавно и онлајн изнесу сопствене ставове и проблеме, додуше, без чаја. Челична пажња са којом су предлози саслушани и фреквенција којом су се саговорници мењали, гранитни су знамен надолазећих промена, а револуционара чврстина са којом су представници колације попили свој чај, упоредива је једино са оном грађана Бостона, када су обили да га пију и бацивши га у море.
Одлучни отпор садашњем идејној мочвари и политчком статизму, оштро је пружен и током крстарења Савом, у организацији политчког маркетинга коалиције. Сам чин крстарења представља истовремно практичну демострацију и тренутно решење, како је измештањем саобраћа на реке могуће поправити стање јавног градског превоза, али и фину алегорију, реке као симбола вечне промене. Чињеница да Сава није променила ток ни корито негде од тренута старозаветног постања, није никог превише збунила, јер збуњени људи не доносе промене. Доносе их само они одлучни.
Александар Ђурђев – председник Српске лиге
