Хиљаде људи у највећој тишини стоји у километарском реду који се на Велики петак направи испред црквице посвећене светој Петки Трнови у врањском насељу Тулбе, поред Врањске реке. Кад стигну на ред, целивају икону, добију миропомазање од свештеника, а порти пошкропе светом водом. Сваки верник пољуби сребрни молитвени крст у свештеничкој руци, прекрсти се окрећући се слева надесно. У челу невеликог дворишта је икона Распећа Христовог где народ оставља дарове.
Света Петка Трнова у Врању; фото: Душан Ђорђевић
– Људи доносе и остављају разне ствари. Једни за оздрављење својих најближњих, а други за здравље укућана. Највише се доносе кошуље, пешкири, мараме и чарапе. Потом, доносе се дарови попут зејтина и јаја. Ретко да ко не донесе флашу зејтина – наводи један од радника у цркви Свете Петке Трнове.
Лековита вода
Према предању црква Свете Петке Трнове саграђена је у Врању у 13. веку. Кад су Турци освојили Србију, црква је порушена, јер су се касније у том делу вароши населили аге и бегови. Одлучили су да подигну џамију на зидинама православне богомоље. Предање каже да што би дању саградили, ноћу би се срушило. Један од виђенијих Турака предложио је да се у зидине утисне знак у облику крста и да виде шта ће се десити. Утиснули су крст у зид и од тада се ништа није срушило. Саградили су џамију која се до дана данашњег код Врањанаца назива Крстата џамија.
Света Петка Трнова, улаз у цркву; фото: Википедија
Након ослобођења од Турака 1878. године српски војници и устаници срушили су Крстату џамију. Није прошло дуго времена, јер је народ на поклоњење и по исцелитељство долазио и на рушевине, на темељима порушене џамије саграђена је омања црквица Света Петка Трнова.
Верници се обавезно умију и попију воде са чесме, јер се верује да је лековита и чудотворна.
– Помаже бољем виду, а лечи и друге болести уз молитву и придржавање божјих правила. Након тога се пале свеће за живе и мртве и излази из црквице. Све то иде укруг, у савршеном миру и тишини да се осећа божја благодет – прича једна од верница.
Иако се служба врши сваког четвртка и петка у току године, а храмовна слава је 8. августа, ипак, највећа посећеност, јединствена у православном свету, јесте на Велики петак.
Прича се, да је тако остало још из времена док смо били под Турцима. Њихов празнични дан је петак, а наши су тада тај дан користили за задушнице и одлазак у тадашњу џамију по исцелитељску моћ своје некадашње црквице, а све резонујући да их Турци неће дирати. На Велики петак Турци нису бранили ником да уђе и помоли се свом богу у дворишту. У њу су по исцелитељство долазили људи свих вера: православци, муслимани, Јевреји и католици, од Ниша, до Врања, па преко Косова и Метохије до Македоније. Наравно и верници из северне Грчке и југоисточне Бугарске.
Целив диреку
Предања кажу да је у то време у дворишту џамије био један дирек и клесан камен у облику плоче. Сви верници су целивали тај дирек и накратко седали на камен. Сматра се да је ту Бог даривао благодет за разна исцељења.
Тмељи спред цркве Свете Петке Трнове потичу из XIII века; фото: Википедија
– Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући – истиче један од верника.
Ходочашће у цркву Свете Петке Трнове никад није престајало, од времена под Турцима, у времену комунизма, па до данас.
Мир бпжији
– Црква је обновљена 2008. године и осветио ју је владика врањски Пахомије. Пре тога кад би пала киша, од блата није могло да се уђе. И по киши и по највећем сунцу људи су стајали у реду како би ушли у црквицу и попили воду. Постојала је само црквица, једна просторија и чесма са водом. То је било све, јадно и запуштено. Али, и тада када би се ушло у круг црквице која није била ни ограђена осећао се мир божји. Из црквице, повремено, ширили су се божји миомириси. Људи су остајали дуже, а умели су од надошлог спокоја да пусте сузу – причаху ходочасници.
Света Петка Трнова
Према предању у зидине цркве уграђен је део моштију неког од светаца још у раном средњем веку. Оно што се претпоставља то је да је од цркве која је претворена у џамију остао нетакнут један део зида. Народ верује да тај зид одржава чудотворну моћ цркве кроз векове.
Љубљење дирека
Предање каже да се у турско време у некој богатој српској породици у Призрену разболео син јединац. Посетили су тадашњег владику и замолили за помоћ. Владика их је посаветовао да сина коњем пребаце до Врања где постоји свето место близу Белог моста, да пољубе дирек у дворишту и да младић лежи дуже време на камену.
Родитељи су послушали владику и одвели сина у Врање. Нашли су свето место, пољубио је дирек, легао на камен изнурен и заспао. Уплашили су се да ће им умрети пред очима. Након два сата спавања дигао се и потпуно здрав прозборио: „Мајко, дај да се напијем воде“. Довели су га до извора, напио се воде и викнуо: „Ја, оздравех, богу хвала“!
Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)
Извор: vranjskaplustv.rs / rasen.rs
