У времену у којем дижемо глас на сејаче осиромашеног уранијума, увознике ГМО смећа, произвођаче нама сумњивих вакцина и дилере рафинисаних шећера, промиче нам да смо и сами саучесници у пласирању отрова у амбалажи хране.
Здрава, природна (или како је данас популарно – органска) храна, која је некад у Србији била доступна свакоме, полако али сигурно постаје привилегија имућних, који могу приуштити органски гајене, безбедне и за здравље неопходне производе.
Непрскано и здраво воће и поврће полако постаје луксуз у свакодневној исхрани и налази се само под посебном ознаком „органски гајено“, и папрено је.
С друге стране, опустела српска села нашла су се на тржишту некретнина западњака који за пола месечне плате могу купити нечију имовину генерацијама стицану. Није проблем што поједини западњаци постају власници наше обрадиве земље, већ што ће на том комаду отаџбине једина култура постати коров.
А ти, Србине, правац у хипермаркет по паштету и виршле! Још је Хипократ говорио о храни као о леку, а данас здраве хране готово да нема ни за лек, и за то смо само ми криви. Замислите ситуацију у којој са рафа маркета „Схоп & гоу“ купимо парадајз чија кора није за људску употребу (по декларацији), па га ноншалантно сервирамо детету као салату уз опаску – па сви то једу, шта друго? Шта друго?! Коњу! У ствари, грех је према коњима таквог родитеља назвати тако. Идиоте! Прошетај до пијаце. Нађи произвођача међу препродавцима.
Прошетај до најближег живог села. Ма засади бар у саксији зачинску биљку! Освести се и заборави на постојање сухомеснатих отпадака којима вршимо геноцид над будућим генерацијама. Уместо сваког паковања нареска, откупимо сланину од сељака! Помоћи ћемо више себи него њему, а њега, сељака, приволети да остане на селу. Како год вама изгледало, кад нестане села, нестаће здравља, нестаће Србије.
Како год вама изгледало, Србија живи још само на селу и од села. Све остало је ГМО верзија Србије, напуцана и нездрава. Неко је једном написао: „Ко спасе српска села, спасао је Србију!“
Бошко Козарски
Извор: alo.rs
