Гинули су ратници далеко од родног краја, а епитафи на споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало…
Једна од знаменитости Србије (па и нашег краја) су споменици крајпуташи. Има их широм Србије, посебно у западној, а највише украј путева и на раскршћима и сабориштима моравичког, драгачевског, чачанског и краљевачког краја. Познати српски истраживач крајпуташа Радојко Николић назвао је ово етнографско благо каменом књигом предака јер се на основу сачуваних записа верно може стварати слика о животу ратника, али и о родбини, мајсторству клесара.Они су део историје српског села, незаобилазни у хроникама.
Највише крајпуташа подигнуто је после Првог светског рата пострадалим војницима, којима се гроб не зна или су сахрањеним на бојиштима, многи ван отаџбине, у далеким земљама. Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен, како је својевремено записао Ивањичанин Драгутин Драган М. Радивојевић – стари је обичај. У многим крајевима се сматрало, а и данас, да је то сахрањивање покојникове душе.
Неми дозиви испод Беле главе
Отуда и запис: „Кости су ми на даљини, а спомен у близини“. Гинули су далеко од родног краја – на Мачковом камену, Дрини, Црној Реци, Кајмакчалану, умирали у гудурама Албаније, па на Крфу и острву Видо, нестајали у морским дубинама… Остављали су кости у заробљеничким логорима Аустрије, Мађарске, Румуније, Чешке и Бугарске, у гробницама болница у Грчкој, Тунису, Француској… Ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута…
КЛЕСАРИ – ЛЕТОПИСЦИ
Крајпуташи су по правилу јединственог облика, правоугаоног пресека и висине између једног и два метра. Каменоресци су на предњој страни клесали фигуру или лик војника у униформи, а на задњој животопис. Није изостајала пушка, понегде и реденици, војничка чутура, орден, па голуб, вреже грожђа. У епитафу и родбина и клесари имају намеру да зауставе путника, а онда шкрти подаци: ратовао за домовину, где је страдао, од кога , у којим бојевима, а понекад и колико је рана носио, кога је за собом оставио… Док је и века и света, нека се зна…
Епитафи на споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало…
Зуб времена – нечитки натписи у Ојковици
Највише крајпуташа подигнутих у славу и част јунака Првог светског рата у нововарошкој општини је у њедрима Муртенице .Поред већ оних поменутих у Белој Реци, поред „банског пута“, неколико их је уз стари или нови пут преко Јасенова, према Кокином Броду, као и у околним засеоцима и селима.
На Кузманском брду, где jе народ саборовао на Ивањдан, крст и петокрака – заједно?! У металној огради три белега : комшијама и ратницима из Великог рата – Владимиру Зекавици и Рајку Шапоњићу, док је треће обележје подигнуто 1955. године изгинулим партизанима и жртвама фашистичког терора.
– Владимир је један од тројице браће Зекавица који су дали животе за слободу отаџбине. После преласка Албаније, превежен је у Тунис на лечење и умро у првој половини 1916. године- каже праунука Даринка, која са супругом Недељком – Неђом Матијевићем живи у кући недалеко од споменика, показујући књигу у којој су записи о ратницима златиборског краја,..
ПОЧУЈ, РОДЕ
Немим дозивањем испод муртеничког виса Бела глава, у засеоку Јагњила, камени белези Петру Петровићу и Видоју Ремовићу подсећају да се не забораве патње и страдања ратника уз позив: „Драги брате, приђи ближе, те прочитај ко ми спомен диже. Моје тело остаде у свету 25. годинице…“
На Недовића брду трава и шипурак готово су сакрили камени белег на коме је натпис нечитак, док је други споменик још поодавно пао. Уз друм преко брда Ојковице, два крајпуташа гора отима у загрљај клека и оморика – Митра Батаковића, који је у дрвеној огради и Спасоја Јоцовића, што се накривио.
Српске мајке вукле су се за војскама.А када не би нашле синове, враћале су се у своја далека села.Црни барјак на довратку огласио би погибију. Кад се завршио Велики рат и усахла последња нада да ће домаћин или син стићи са ратишта – клесар је добијао наруџбину.
Камен крај друма – војнички споменик – била је част породице.Тако су их у Трудову (оном јасеновачком) подигли недалеко од старе продавнице Рајку Чоланићу и горе, према Чемерници – браћи Дамјану и Јовану Млађеновићу „у част учествовања у свим ратовима од 1912.“ до погибије и Јовановом деветогодишњем сину Живораду, који је умро друге године рата са Швабама.
(Наставиће се)
ЧУВАЛИ ИХ „КАПИЋИ“
Крајпуташи су карактеристични и по томе што скоро сваки има уклесани крст , понегде у комбинацији са виновом лозом. Има их и са крстовима од метала, израђеним на врху белега. Поједина крајпуташи имају „капиће“ – камене плоче које прекривају споменик тако што су ужлебљене у једно испупчење на врху, чему треба и да захвале што су боље очувани ликови и натписи.
Аутор: Драгољуб Гагричић
Преузето Златаринфо
