Војна агресија Сједињених Америчких Држава на Сирију у свој својој наказаности, измишљености и неуспешности – више од 70 процената ракета које је Вашингтон лансирао срушено је пре него што су погодиле циљ – дефинитивни је доказ да политичка номенклатура хегемониста „преко баре“ више није велика сила, а камоли сила која може некоме да прети. То је и кључни показатељ огромне слабости америчког лидера Доналда Трампа, који шизофрено покушава да светску политику и околности контролише преко свог Твитера (што је прича сама по себи, али о томе ћемо неки други пут).
Чак и да је постојао политички договор шефа Беле куће са руским председником Владимиром Владимировичем Путином, на шта указују политички аналитичари позивајући се на „млаку“ реакцију првог човека Кремља, то само указује да је Трамп уплашен и изгубљен. Растрзан између порно глумица и разних „зечица“ из прошлости, амерички милијардер покушао је да скрене пажњу јавности својом чврстом руком којом је лупио о сто и на крају је – поломио.
Истовремено, у јеку гранатирања Сирије, које је изазвано по сличној матрици која је коришћена и за агресију и цепање Србије 1999. године, у нашој држави боравио је први и један од најважнијих руских обавештајаца Сергеј Јевгењевич Наришкин, директор Спољне обавештајне службе Русије. Тиме је Београд, заслужено, гурнуо прст у вашингтонске и лондонске очи које још од случаја „Скрипаљ“ урокљиво и френетично притискају Србију да зарати са Москвом. Америчка реакција на ову „провокацију“ била је сасвим слабашна – вршилац дужности заменика помоћника државног секретара Метју Палмер дан касније је за „Глас Америке“ изјавио да Вашингтон очекује нормализацију односа Београда и Приштине до краја године. Ништа ново. Страх од Путина превладао је досад увек незајажљиву жељу Американаца да диктирају политички темпо. И то је више него очигледно.
Јер, ма колико звучало бесмислено и опасно, а вероватно јесте опасно због све тањих живаца приштинских назови лидера Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, слажем се са људима који су паметнији и искуснији од мене да Србији одговара „замрзнути конфликт“ на Косову. Западу се енормно жури да затвори „Пандорину кутију“ у јужној српској покрајини коју је сам отворио (бомбама, не кључем!) и на то указују сви његови званичници, аналитичари и стручњаци за Балкан. Ако треба, ломио би и преко колена. Ипак су му Сирија и Путин већи проблем. Вероватно не схвата да му је Трамп заправо највећи. Баш зато Београд треба да чека. И дочекаће се.
Албанци, на другој страни, у великом су проблему. Не само да је тај исти Запад аминовао парламентарне изборе на Косову већ на јесен, већ су Харадинај и Тачи у великој међусобној свађи. Уз то, турски председник Реџеп Тајип Ердоган у бесу због очијукања са „гуленистима“ нишани првога, а због „правдољубиве несарадње са терористом Фетулахом Гуленом“ на сва уста хвали другога. Суштина: Харадинаје, ћао! Тачи, за сада си ту где јеси. Баш из овог разлога Харадинај пре неко вече код Миломира Марића на ТВ „Хепи“ само што није рекао да Американци наређују и кад ће политичари у Приштини ићи у тоалет. Узалудно додворавање, иако запањујуће истинито!
На крају, крајњи резултат агресије новог Тројног пакта Доналд Трамп – Тереза Меј – Емануел Макрон, осим неминовног пораза, биће и на стотине хиљада нових избеглица које ће опет похрлити да уточиште пронађу у Европи. И тада ће се опет Брисел свађати око квота и рута. И тада ће опет Европљани притискати Србију и све оне који мисле својој главом. И тада ће поново изгубити.
Изађите из магле. Да ли сте спремни?
Милан Добромировић
Извор: milandobromirovic.com / standard.rs
