Пре око три године, када се обележавало 100 година од Албанске голготе, кроз Србију се пронела вест да ће група младића планинара прећи Албанију пешке у исто време и истом маршутом којом су то у зиму 1914/1915 учинили наши преци.
Акција “Албанска голгота 100 година касније“ свакако је била један од најлепших начина да се обележи век од српског страдања, а иста екипа, овога пута оснажена другим учесницима и сакупљена у организацији “Отаџбина памти“ извела је ове године, у част века од пробоја Солунског фронта још две, пођеднако импозантне акције – “100 деце за 100 година“ и “100 километара гребеном за 100 година“.
– Деца су суштина наше будућности. Из тог разлога организовали смо планинарску туру која је имала за циљ да бар стотину деце изађе на Kајмакчалан, највишу коту Солунског фронта и чувену „огњену капију српске слободе“. Под слоганом „100 деце за 100 година“ желили смо да на овај начин пробудимо интересовање код најмлађих како би огањ слободарства наставио да обасјава српство и у наредним вековима – каже за Дневно.рс Драган Томић један од организатора акције.
Деца су била усраста од 8 месеци до 18 година, с тим што је највећи део био старости око 11 година. Сва су била у пратњи бар једног родитеља или одрасле особе. Акција је изведена од 11. до 14. јула.
– Извели смо експедицују на Петровдан из два разлога. Тада су стари Солунци некада излазили на Kајмакчалан. Они су изабрали датум на основу временске стабилности тако да смо ми ишли корацима наших предака. Зато што смо водили децу битна је била безбедност, а на планини већина безбедности се односи на временске услове. Чак и у јулу температура на Kајмакчалану је преко ноћи око 0 степени – објашњава Драган и додаје да је организација пута почела још у октобру прошле године и да је, упркос неким проблемима, до краја изведена беспрекорно.
Младост у част предака
Аутобусима и сопственим превозом експедиција је стигла до подножја планине Ниџе, а одатле су наставили пешке до врха Kајмакчалана. Драган истиче да је током читавог путовања атмосфера у групи била фантастична чак и када су се јавили мали технички проблеми и кашњења. Догађај ће заувек памтити и по многобројним анегдотама које су се десиле током та четири дана акције.
– Kад смо стигли на врх јако брзо смо направили камп на месту на коме смо планирали. Тренутак који је код мене изазвао сузе био је када сам видео како су се деца јако брзо растрчала у потрази за игром. Један од родитеља је донео дрвене реплике оружја и одржао је деци војну обуку. Деца су се играла рата по рововима који стоје ту већ 100 година. Јуришали су, носили оружје, скривали се… а у свакој акцији неко од деце је носило нашу заставу – прича Драган и додаје да је са њима било и троје деце глумаца, чији је задатак био да кроз монологе и песму дочарају величину догађаја.
Акцију је пратила и професорка Емина Живковић које је родитељима и деци на оригиналним локацијама одржала часове из историје – почев од стања у Србији после балканских ратова, завршно са Kајмакчаланском битком.
ИДЕЈА ЛЕKЦИЈЕ БИЛА ЈЕ ДА СЕ ДЕЦИ ПРИБЛИЖИ МАТЕРИЈА, АЛИ ОНО ШТО СМО ВИДЕЛИ БИЛО ЈЕ НЕШТО САСВИМ ДРУГАЧИЈЕ. ДЕЦА СУ СЕДЕЛА ЦЕО САТ НЕПОМИЧНА, А ОДРАСЛИ СУ СЕ ПОЛАKО УKЉУЧИЛИ У ДИСKУСИЈУ ТАKО ДА СУ И ОНИ И ДЕЦА ИМАЛИ KОМЕНТАРЕ И ПИТАЊА. KРОЗ ДИСKУСИЈУ И ПОНУЂЕНА РАЗМИШЉАЊА НА МЕСТУ ГДЕ СУ СЕ ВОДИЛЕ НАЈТЕЖЕ БОРБЕ, СВИ СМО НАУЧИЛИ НЕШТО, АЛИ И ЕМОТИВНО ОСЕТИЛИ БОЛ И БОРБУ НАШИХ ПРАДЕДОВА – СЕЋА СЕ ДРАГАН.
Сусрет за незаборав
У исто време, од 10. до 15. јула, мало старији и спремнији планинари окупљени око истог удружења извели су још једну акцију у част српски предака – “100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“.
Тачно 55 учесника пешке је прешло скоро целу линију Солунског фронта носећи на челу икону Светог Петра и Павла са Kосова и Метохије преко Kожуфа, Kозјака, Доброг Поља и Сокола до Kајмакчалана, где је остављена у капели.
Вероватно најлепши тренутак ове акције био је онај када су се, како је планирано, на Kајмакчалану сусрели “млади” и “стари” планинари.
– Ми смо тада већ били на Kајмакчалану. На врху се скупила група родитеља и деце која је чекала екипу планинара са заставама у рукама. У том моменту, неколико деце пуно енергије, одлучило је да потрчи ка планинарима. Узели су две заставе и отрчали низ планину. Планинари су стали да дочекају децу, а ми који смо били на литици смо сви пустили сузу радосницу видевши овај призор – препричава наш саговорник тренутак ког ће се увек сећати.
Две групе планинара након тога су уједињено отишле до капеле и присуствоале помену чиме су још једном одали пошту српским прецима палим за слободу. Заједно су се и спустили са Kајмакчалана чиме је су обе акције завршене на најлепши могући начин.
– За мене је низ активности на Kајмакчалану била једна од најлепших манифестација у којој сам учествовао у животу. Био сам на специјалном месту у кругу најбољих пријатеља. Заједно смо поделили осећања која се тешко могу описати речима. Сви учесници су били изванредни – свако у свом домену. Сви су у сваком тренутку били спремни да помогну како год могу. У тих неколико дана смо оставили своје различитости по страни и концентрисали смо се на јединство и заједнички рад. Направили смо много позитивне енергије и полета, а најбитније је да „Отаџбина памти“ своје прадедове – закључује с поносом Драган Томић.
