Албански сецесионисти од тзв. Призренске лиге (савез за одбрану права албанског народа) из 1878. године покушавају да створе Велику Албанију. Њихову делегацију одбио је да прими на Берлински конгрес Ото фон Бизмарк тврдећи да албанска нација не постоји! Служећи се методама терора, од 1876-1912. године Јован Цвијић бележи да су Албанци протерали око 150 000 Срба са територије Старе Србије. Према службеним подацима Краљевине Србије, са простора Косова и Метохије од 1890-1899. године протерано је 60 000 Срба. Сви ови протерани невољници замењени су албанским колонизаторима чиме се насилно мењала демографска слика на српском југу. Албанска иредента ствара Комитет народне одбране Косова (тзв. Косовски комитет) у новембру 1918.године залажући се за прикључење Космета, западне Македоније и делова рашке области Великој Албанији. Познато у данашње време?
Током 2.светског рата помоћу немачке војне обавештајне службе ABVER оснива се Друга призренска лига са истим циљевима. У периоду рата прогнано је још 250 000 Срба са КиМ! Сломом нацизма избегли албански злочинци у САД формирају и Трећу призренску лигу. Методе борбе против Србије и Југославије и даље су насиље, терор и етничко чишћење. Активности сепаратистичког покрета на Косову и Метохији интензивирају се након смене Александра Ранковића 1966.године и великог броја његових српских сарадника у систему одбране и безбедности земље. Демонстрације се покрећу већ 1968.године и долази до бруталних протеста 1981.године. Србе убијају, силују жене и девојке, руше гробља, пале цркве и манастире, затире се сваки вид постојања српског народа на Косову и Метохији. Десетине хиљада Срба се исељава из јужне покрајине. Албански сецесионисти се буне на уставне измене којима Србија 1989. године спречавава распад свог правног поретка.
Покрећу се албански протести, насилне демонстрације и застаршивања преосталих Срба. Мете насртаја терориста често постају и војници и полицајци на сопственој државној територији и нова „Велика Албанија“ је у припреми. Богато плаћен новцем албанских криминалаца западни лоби отпочиње невиђену медијску хајку на систем „српског апартхејда“ према невиним косметским Албанцима. Замењују се тезе и онај који краде туђе постаје оштећена страна. Јавност на Западу спремна је на завршни чин.Србија мора бити кажњена и треба да плати високу цену јер се дрзнула да брани сопствену државу од нелегалне сецесије и свој народ од физичког уништења. Историјски контекст мало коме је непознат. Сви смо видели догађаје у Словенији, Плитвицама, Вуковару,Маркалама, током Бљеска, Олује, у Рачку и Рамбујеу. Сведоци како је 1991.године раскомадана суверена држава коме никоме није запретила. Сви смо ужаснуто слушали сирену 24. марта 1999.године која је означила крај међународног права и почетак нове и славне историјске епохе коју је отворио наш херојски народ. Ова злокобна сирена пре 20 година најавила је сурови обрачун малене Србије против 19 најразвијенијих светских држава сврстаних у најснажнији војни савез виђен у историји човечанства.
Сукоб Давида и Голијата на прекретници два миленијума, обрачун правде и неправде, рат истине са неистином. НАТО агресија била је завршна етапа у стварању униполарног света у коме нема милости за пораженог и где уместо права влада сила а уместо људи владају нељуди. Најразорнија дејства НАТО била су усмерена на Косово и Метохију. План НАТО моћника био је да за неколико дана савлада отпор српске војске и полиције и окупира читаву земљу. Но, десило се нешто сасвим друго. Оружане снаге малене земље пружиле су жесток отпор трпећи минималне губитке задајући тешке ударце агресору који то није очекивао ни у машти. Авиони и пројектили погађају папирне макете, многи ваздухоплови се не враћају у матичне базе а Срби и даље пружају снажан отпор. У блато је првих дана пао и понос стелт-технологије.
Невидљиви бомбардер Ф-117 ипак је био видљив српским ракеташима! НАТО одлучује да активира своје „топовско месо“ оличено у албанској терористичкој организацији ОВК која је у претходној години скоро потпуно уништена на простору Косова и Метохије од српских снага безбедности. Њихов задатак био је да пробију границу са албанске стране и омогуће улазак копненим снагама НАТО. Овим планом предвиђало се запоседање Метохије раздвајањем српских снага и њихово уништење. Уз терористе ОВК са Косова и Метохије ангажоване су и јединице регуларне албанске армије као и инструктори из страних специјалних јединица. Прва тачка на коју се фокусирао непријатељ био је реон карауле Кошаре која се налази изнад Ђаковице и Дечана. Пробијање овог сектора омогућило би силазак терориста у долину Метохије и излагање наших јединица авијацији НАТО које би у том случају морале прихватити отворену битку са ОВК и тиме знатно умањиле своју безбедност. Напад на Кошаре отпочео је 9.априла 1999.године на православни Велики петак тешким гранатирањем српских положаја. Након дејства артиљерије у напад на граничну линију покренуло се између 1000 и 1500 шиптарских терориста и страних плаћеника.
Тога дана реон Кошара бранило је око 110 војника, углавном на редовном одслужењу војног рока. Ови голобради младићи требали су одбити напад десетоструко бројнијег непријатеља. Терористи су нападали у таласима, а млади војници држали су сваку стопу поверених положаја не узмичући ни за један метар. Испред цеви наших војника гомилали су се лешеви терориста, а битка је трајала цео дан и понестајало је муниције. Убачена албанска терористичка група поставила је заседу нашим борбеним возилима која су кренула по ратни материјал и да превезу рањенике ради збрињавања. Након кратке борбе бандити су се повукли а нашим малобројним војницима почела су да пристижу појачања – специјалне јединице, искусни ветерани и добровољци међу којима су били родољуби из Русије, Бугарске, Грчке и осталих држава! Реон карауле Кошаре ускоро је покрило преко 1000 наших војника. Од 9.априла до 10.јуна 1999. године непријатељске снаге нису учиниле никакав успех на читавом граничном сектору. Српски губици били су око 100 погинулих бораца а терористичке банде имале су вишеструко веће губитке! На овим положајима пао је 27.априла и млади војник Тибор Церна који је намерно устао из заклона не би ли привукао ватру снајперисте на себе и тако дао шансу нашим снајперистима да га елиминишу. Овакав хероизам никада не сме да буде заборављен! Дуж читаве албанско-српске границе стоје за непријатеља непробојне карауле: „Горожуп“, “Ликен“, “Ђеравица“,“Морина“, “Кошаре“, “Дејан Радановић“, “Богићевица“, “Грбаја“, “Гора“, “Крстац“, “Брод“, “Дева“, “Ћафа Прушит“ и “Честак“ сведочећи о победи, непокору и праведној борби српског народа за државну и националну независност и слободу.
Наше сећање на погинуле војнике је уједно и знак да они још увек врше своју заклетвом обавезану дужност на положајима где су оставили своје животе. Свест будућих нараштаја мора њихову жртву схватити као завет на то где се налази српска граница и живеће у нашим срцима све док будемо имали срце! Чувени 9. април 1999. године на Кошарама није ништа друго него предсазање Васкрса државе Србије у будућности! Након 20 година од херојског обрачуна са хордама терористичког зла размислимо о онима који су дали себе за слободну Србију и угледајмо се на њихово херојство! Нека је вечна Слава и хвала свим витезовима палим за част Србије од 1389-1999. године.
Догодине у Призрену!
