Наша искуства које носимо са ратишта су веома болна, и волели би да их заборавимо. Али ако их заборавимо, заборавићемо и наше погинуле другове.
Зато се и обраћамо јавности, јер, не дај Боже да затреба ми бисмо се поново ставили на располагање Отаџбини Србији. Наша ситуација се деценију и више није мењала. Права нисмо имали, а према нама су се опходили као да смо највећи непријатељи. Јер смо ми били сведоци и сећање на херојске подвиге, на ослобођен народ, на крававе битке. Жути режим је био сагласан у једном, а то је да нам се ускрате сва права. Стављени смо на ниво егзистенције. Принуђени смо били да молимо за помоћ. Државу, која је тада требало да нас слави и да нам се кроз наша права одужи.
Међутим, ничија није до зоре горела, па тако није ни њихова. Медији су коначно почели да говоре о нама са поштовањем, а не са гнушањем, како је било наређено до стране картела. Одједном су утихнуле и Невладине организације, плаћене од стране прозападних фашиста. Јер су медији дозволили да се чује и наш глас. Неоспорно држава је та која је допринела да се народ национално пробуди. Једна систематска борба којом је враћен наш углед.
У спомен свих оних који су положили своје животе, дужни смо да говоримо истину. Некоме се та истина неће допасти и то је разумљиво. Наша истина је коначно дочекала светлост дана, и зато желимо да јавност у Срби зна да смо ми бранили једину отаџбину коју имамо. Јер за разлику од неких, ми резервне немамо.
Нас не занимају партијска препуцавања, јер ми нисмо лоптице за стони тенис. Ми смо јуначки поднели сву неправду, да бисмо данас били део свитања права ветерана. Зато подршка држави и закону !
