Марионетски инсталиране власти након 5.октобра 2000. године више од једне деценије су ратну и ветеранску популацију Србије проглашавале за ксенофобну, ратнохушкачку па чак и клерофашистичку. Из ових невероватних и нетачних тврдњи тзв. демократских власти крије се и разлог потпуног маргинализовања овог дела српског друштва по свим питањима. Свако ко је носио униформу током 1990-их година морао се пазити прогона све до смене власти 2012. године. Тада је ситуација за нас ветеране постала доста подношљивија и могла се у јавности чути и наша страна приче.
Ми нисмо зли кољачи, ратни злочинци и великосрпске убице. Убрзо се сазнало за војника-хероја са Кошара Тибора Церну, Мађара по националности који се никако не би могао уклопити у стереотип „Србина-екстремисте“, већ војника једне регуларне армије који је бранио своју државу од спољног агресора. Пуно је ветерана рата који нису Срби по националној припадности али су Србију волели једнако као и ми Срби ветерани. Тибору Церни се Србија одужила спомеником пре две године а сви наши погинули саборци живеће вечно у нама као пример оданости и војничке части.
Лицемери из жутог блока позивају нас да излазимо на уличне протесте али треба да знају да ми излазимо само уколико је наша држава нападнута и то обучени у славну униформу српске војске. Жута господа нису се сетила Тибора Церне док су били господари Србије али зато „ксенофоби“ јесу. Нека живи Србија и сви поштени људи а тзв. демократска опозиција нека позива на своје уличне драматизације оне који су пуцали на Церну и нас, његове саборце. Са њима им је и место што су и доказали!
Живели срспки борци! Живела Србија!
