Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служи Свету архијерејску Литургију 28. јула 2024. године у цркви Светих мученика Кирика и Јулите у Епархији будимљанско-никшићкој на дан молитвеног сећања на Свете мученике Величко-горњеполимске. Његовој Светости саслужују Високопреосвећена господа митрополити: црногорско-приморски Јоаникије, захумско- херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, милешевски Атанасије, преосвећена господа епископи пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, домаћин будимљанско-никшићки Методије, свештенство, ђаконство у присуству високих званичника Републике Србије и Републике Црне Горе и многобројног верног народа. Пре почетка Свете Литургије положени су венци на споменик пострадалим Србима тог подручја. Присутнима се обратио Епископ Методије и пожелео добродошлицу у свету Црну Гору, српску Спарту у Епархију будимљанско-никшићку Светим Георгијем и Савом освећену пруживши речи утехе: Кад рече Господ не бојте се оних који убијају тело а душу не могу убити, све како је писано речено и проречено тако се и догодило. Овом приликом Епископ Методије даровао је Патријарху Порфирију жезло. На крају Свете Литургије служен је парастос и освештани су славски дарови и пресечен славски колач. Уприличен је и културно-уметнички програм за све присутне.

“Ми смо народ Светога Саве, а то значи Христов и Јеванђељски народ и зато јесмо слободарски народ, јесмо и народ мира, отворен, који без комплекса и страха кад год зна ко је и шта је, кад год је свестан себе ступа у нормално људско општење са свима који су други и другачији. Баш зато што је Јеванђеље наш темељ и корен, баш зато што је Свети Сава крстом благословио ми као народ Христов све што желимо себи желимо и другима.”

Његова Светост је у беседи додао и да смо народ светосавски, православни, Христов народ, српски народ, али баш зато што смо један Христов народ, народ цркве за коју нема границе чак ни између неба и земље, историје и метаисторије, једно смо и са свим нашим браћом и сестрама, оцима и праоцима који су пострадали из овог света и отишли где год њихове мошти и кости почивају. Једно смо са прошлошћу, једно смо сада, једно смо и у будућности.

Говорећи о светим мученицима који су пострадали у Велици, Патријарх Порфирије је позвао да се молимо за њих и укључимо у наше животе јер су вечни и бесмртни. Тада се наш бол преобраћа у снагу, а туга у радост. Само тада живимо и имамо пуну одговорност пред нама самима, пред невино пострадалим и будућим нараштајима. Искључиво тиме можемо разумети жртву оних којих свет не беше достојан, али и себе и другога и схватити зашто љубав ка Богу и ближњем нема алтернативу и зашто је она извор живота којем неће бити краја. Молећи се мученицима светим величким и горњеполимским да нам дају веру, снагу, међусобну љубав и разумевање, да нам отворе очи да будемо једно, једно у вери, једно у Христу, рекао је Патријарх Порфирије у беседи и закључио:

„Радујем се изнад свега што смо се овде сабрали, што сваки пут кад год долазим у Црну Гору, са вашом љубављу, вашом снагом, вером одемо обновљени и оснажени са жељом да се опет и опет враћам овде и заједно се радујемо једни другима и Њега, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина славимо заједно са светим мученицима величким и свима из рода нашега, овде сада и у векове векова, Амин.“

Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.

Свети новомученици велички и горњеполимски

Свети архијерејски сабор 24. маја 2017. године, прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 деце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) зверски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – деце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само деце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала место саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата.

Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских је 28. јул – на дан Светих Кирика и Јулите.

У сећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године, а цркву су 28. јула 2001. године освештали блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије, тадашњи Епископ будимљанско-никшићки.

Директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов уручио Српској православној цркви архивске документе о покољу у Велици
Уручење историјске архиве, коју је прикупио руски историчар Дмитриј Фролов из Благовешченска, одржано је данас, 28. јула у селу Велика у Црној Гори. Након божанствене литургије, коју је у Храму Св. Мученика Кирика и Јулите служио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, директор Руског дома Јевгениј Баранов предао је Српској православној цркви дигитализовану архиву вредних докумената. Поклон из Русије примио је на чување Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

Свечаности поводом 80. годишњице трагедије у Велици присуствовали су председник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, министар културе Србије Никола Селаковић, амбасадор Русије у Црној Гори Владислав Маслеников, Патријарх српски Порфирије, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и други бројни јерарси СПЦ, представници јавних организација, потомци жртава нациста.

Ове године се навршава 80 година од трагичних догађаја у Велици. У околини села Велика и Горња Ржаница, 28. јула 1944. године, нацистичке јединице поражене од партизана су у одмазди, свега за пар сати спалили око 500 мештана, које су пре тога зверски мучили. Годину дана раније, у околини села Пива и Дола, од 6. до 12. јуна 1943. године, поклано је преко 1.260 људи, међу којима 549 деце.

Руски историчар Дмитриј Фролов више од 10 година прикупља податке о злочинцима који су извршили геноцид над српским народом у Велици. Фролов је о свом трошку откупљивао дигитализована документа и фотографије из европских архива, прикупљајући доказе о организаторима и извршиоцима злочина. Резултат дугогодишњег рада је научна студија „Под барјаком Скендербега. Албански добровољци у служби нациста 1943-1944.“ Дмитриј Фролов је одлучио да прикупљену научну архиву поклони житељима Велике и Српској православној цркви у циљу даљег проучавања и чувања.