У Србији се годишње обави више од 250 хиљада регистрованих абортуса. Истовремено, једва 65 хиљда беба угледа светлост дана и избори се за право на живот. За период од 25 година добровољно у ординацији убијемо број људи сразмеран тренутном броју грађана Србије.
Више од 250 хиљда деце годишње нема привилегију да први пут заплаче, изабере омиљену играчку, стекне другара из детињства, напише први домаћи задатак и украде некоме први пољубац. Отети су им и први изласци са друштвом онако до касно, али и сви потоњи. Нечија најлепша кошуља или хаљина за матуру заувек ће остати у излогу.
Остаје на милион празних страница споменара, неисписаних бележница, непрочитаних књига. Никад попуњене рубрике у школском дневнику, празне учионице, опустела игралишта. Празна села, градови, па и земља. И то све због нас празних и без душе…
Ускратили смо Србији и свету нове Тесле, новог Пупина, новог Ђоковића. Ускратили смо православљу новог владику Николаја Велимировића и неког новог патријарха Павла. Убили смо ту и тамо и неког Карађорђа и Његоша, омакао се и по који Обилић, вероватно Дучић, Јакшић и Десанка Максимовић.
Абортус је најјефтинији злочин, са најскупљим последицама за који се на овоземаљском суду не одговара, па макар био и геноцидних размера.
